Bo­lo­nje­zi su du­gač­ki te­le­skop sa vo­đi­ca­ma, ko­ji se ko­ri­ste za pe­ca­nje na plo­vak i na sta­ja­ćim i na te­ku­ćim vo­da­ma. Me­đu­tim, naš do­vi­tlji­vi sa­rad­nik upo­tre­bio je ta­kav štap od šest me­ta­ra za lov krup­ne mre­ne du­bin­skim me­to­dom na Ju­žnoj Mo­ra­vi, u kom je bio us­pe­šan pre­ko svih oče­ki­va­nja

Mrene

U jed­nom od bro­je­va Ri­bo­lo­va pred kraj pro­šle go­di­ne pi­sao sam o pe­ca­nju mre­ne na šum­ske cr­ve kra­jem je­se­ni. Ta­ko već du­go za­tva­ram se­zo­nu lo­va na tu ri­bu, na­kon če­ga pre­la­zim na plov­ka­re­nje sko­ba­lja, ko­ji se po­čet­kom zi­me gru­pi­še u reč­nim zi­mov­ni­ci­ma, da bi iz njih za par me­se­ci kre­nuo uz­vod­no, u pri­to­ke ma­tič­nih re­ka, u ko­ji­ma se mre­sti. Na Ju­žnoj Mo­ra­vi u le­sko­vač­kom kra­ju, naj­po­zna­ti­ja bo­ra­vi­šta sko­ba­lja u ovo do­ba go­di­ne su kod se­la Lo­ko­šni­ca i Je­la­šni­ca, gde mal­te­ne 24 sa­ta dnev­no ima ri­bo­lo­va­ca, bu­du­ći da se pe­ca pre­ko ce­log da­na, a da ni­su ret­ki oni ko­ji pre po­no­ći do­đu na re­ku ka­ko bi za­u­ze­li iz­gled­ne po­zi­ci­je za ju­tar­nji ri­bo­lov.

Kra­jem de­cem­bra i to­kom ve­ćeg de­la ja­nu­a­ra ja sam for­si­rao te­ren u Lo­ko­šni­ci, na de­lu re­ke iz­me­đu dva mo­sta, gde du­bi­na sa­da do­sti­že i do se­dam me­ta­ra i gde ima do­sta be­le ri­be, ko­ja se od­lič­no pe­ca i na fe­der i na plo­vak. Pe­ca­ju­ći sko­ba­lja, pri­lič­no če­sto sam do­bi­jao šlji­va­ra, ali je u jed­nom mo­men­tu po­če­la da se ja­vlja i sit­ni­ja mre­na. Po­mi­slio sam da bi tu gde ima šilj­ki mo­glo bi­ti i krup­ni­jih je­din­ki, pa sam re­šio da to i pro­ve­rim ci­lja­no če­ka­ju­ći mre­nu, i to jed­nom va­ri­jan­tom la­ga­nog du­bin­skog me­to­da, na snop cr­vi­ća.

Is­pod no­vog lo­ko­šnič­kog mo­sta, ko­ji se na­la­zi pe­de­se­tak me­ta­ra uz­vod­no od sta­rog, vo­da je ve­ćim de­lom spo­ra i du­bo­ka, dok je ma­lo ja­ča sa­mo u sre­di­ni. Tok je znat­no sna­žni­ji kod sta­rog mo­sta, o či­je se stu­bo­ve ma­ti­ca »lo­mi« da bi po­tom ubr­za­la, na­kon če­ga se pru­ža sve pli­ći i jed­no­li­čan deo bez vi­ro­va. Ja sam re­šio da pro­bam da lo­vim baš tu gde ja­ka vo­da uda­ra u stu­bo­ve. Ume­sto fi­der šta­pa, pa­ra­bo­li­ka ša­ran­skog ti­pa ili ne­kog kla­sič­nog du­bin­ca, uzeo sam bo­lo­njez od šest me­ta­ra; na pr­vi po­gled to uop­šte ni­je lo­gič­no ka­da se pe­ca če­ka­njem uz upo­tre­bu olo­va od dva­de­se­tak gra­ma, ali je u ovom slu­ča­ju ima­lo mno­go smi­sla, jer je ta­ko u vo­di bio ma­li deo naj­lo­na, pa je si­stem sta­jao u me­stu upr­kos ja­kom to­ku.

PE­CAO SAM SE­DE­ĆI na sto­li­či­ci, a na­kon za­ba­ča­ja sam če­kao i do tri­de­se­tak se­kun­di da olo­vo sta­ne na dnu, iz­me­đu krup­nog ka­me­nja ko­jim je ono tu pre­kri­ve­no. Ka­da bi se to de­si­lo, na­sla­njao sam štap na dr­žač, a zad­nji kraj sam sta­vljao na bu­ti­nu i sve vre­me gle­dao u vrh, spre­man da mo­men­tal­no re­a­gu­jem, jer od­lič­no znam ko­li­ko sna­žno krup­na mre­na mo­že da uda­ri i ko­li­ko joj ma­lo vre­me­na tre­ba da od­vu­če štap u vo­du. Pr­vog da­na (23. ja­nu­a­ra) vr­lo br­zo sam po­čeo da ni­žem sit­ne mre­ne (do dve­sto­ti­nak gra­ma), ko­je sam od­mah vra­ćao, a do­bio sam i po ne­ko­li­ko sko­ba­lja i šlji­va­ra, ta­ko da je ri­bo­lov bio za­ba­van i sa do­sta ak­ci­je, ali mi se ni­je ja­vi­la ni­jed­na ve­ća mre­na, zbog ko­je sam sve ovo i ra­dio. Ipak, re­šio sam da sa istim pri­stu­pom pro­bam i su­tra­dan... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 447-)

fShare