U po­re­đe­nju sa dru­gim va­ra­li­ca­ma, dži­go­vi ni­su sku­pi, pa se na­ro­či­to često ko­ri­ste za pe­ca­nje na me­sti­ma na ko­ji­ma ima mno­go za­kač­ki. Ali ako ne­ko­li­ko pu­ta zare­dom is­ki­da­mo ta­kav ve­štač­ki ma­mac, fi­nan­sij­ski iz­da­tak više neće bi­ti zanemarljiv, pa ni utro­šak dra­go­ce­nog vre­me­na i još dra­go­ce­ni­jih ži­va­ca. Pred­sta­vlja­mo vam jed­no od naj­jed­no­stav­ni­jih re­še­nja tog pro­ble­ma, ko­je je pri tom pot­pu­no bes­plat­no

Otkad je va­ra­li­ca po­sto­ji i pro­blem nji­ho­vog ka­če­nja za pod­vod­ne pre­pre­ke. Ti ne­mi­li do­ga­đa­ji mno­ge ri­bo­lov­ce od­vra­ća­ju od va­ra­li­ča­re­nja, jer va­ra­li­ce se vo­le, mno­ge su i sku­pe, a i ose­ćaj ka­da se ne­ka od njih (po­go­to­vo ona na ko­ju smo uhva­ti­li vi­še ri­ba) mo­ra osta­vi­ti na za­kač­ki je ne­pri­ja­tan. Ali ta­mo gde ne­ma pre­pre­ke ili sklo­ni­šta, od­no­sno za­kač­ke, ve­li­ke gra­blji­vi­ce uglav­nom i ne bo­ra­ve. Zbog to­ga su va­ra­li­ča­ri osmi­sli­li mno­go na­či­na da za­šti­te udi­cu od za­pi­nja­nja. Ni­je­dan od njih ni­je ap­so­lut­no efi­ka­san, ali nam ne­ki omo­gu­ća­va­ju da sa ve­li­kom ve­ro­vat­no­ćom uspe­šno pro­vu­če­mo ve­štač­ki ma­mac ri­zič­nom pu­ta­njom.

Stinik-veliki

Ja sam za za­šti­tu džig va­ra­li­ca ko­ri­stio ve­ći­nu fa­brič­kih štit­ni­ka (ži­ča­ni štit­nik, snop mo­no­fil­nih vla­ka­na ko­ji se usa­đu­je u džig gla­vu, si­li­kon­ski štit­nik...) i za­do­vo­ljan sam nji­ma. Ali bu­du­ći da sam ve­li­ki po­tro­šač, te­žio sam ka jef­ti­ni­jim re­še­nji­ma ko­ja mo­gu i sam da na­pra­vim. Pri­zna­jem da je naj­bo­lje ono ko­je odav­no ko­ri­sti moj pri­ja­telj Mi­lan Jo­va­no­vić Ma­mi­jo – naj­o­bič­ni­ja gu­mi­ca za te­gle ili za ko­su, ali ja sam se opre­de­lio za so­lu­ci­ju ko­ja naj­vi­še od­go­va­ra si­tu­a­ci­ji na ko­ju ja naj­če­šće na­i­la­zim, a to su po­to­plje­na sta­bla i gra­nje.

ŠTIT­NI­CI KO­JE PRA­VIM od tra­ka ise­če­nih od pla­stič­nih fla­ša, a ko­je vi­di­te na fo­to­gra­fi­ja­ma, na­me­nje­ni su za za­šti­tu udi­ce od ka­če­nja na te­re­ni­ma na ko­ji­ma ima po­ki­da­nih mre­ža, gu­žvi naj­lo­na, gra­nja, saj­li, ka­na­pa i sveg dru­gog kr­ša ti­pič­nog za pro­duk­tiv­ne smu­đar­ske te­re­ne. Ta­kav štit­nik, kao ni ma ko­ji dru­gi ko­ji mi je po­znat, ne šti­ti va­ra­li­cu od za­vla­če­nja iz­me­đu ka­me­nja, ni­ti od bi­lo ka­kve pre­pre­ke u ko­ju se stru­na mo­že za­vu­ći, kao ni od vlak­na­stih tva­ri (tra­va ili al­gi) ko­je dži­go­vi ka­če gla­vom, a vo­ble­ri pak­tom (klju­nom) ili udi­ca­ma. Upo­tre­ba mu je, da­kle, ogra­ni­če­na sa­mo na za­kač­ke u ko­je se za­ba­da udi­ca, pa ga ima smi­sla ko­ri­sti­ti je­di­no na te­re­ni­ma gde njih ima.

Tra­ke ise­cam od pla­stič­nih fla­ša (od ga­zi­ra­nih na­pi­ta­ka, mle­ka itd.), i to sa de­la pri vr­hu fla­še, ko­ji je ma­lo po­vi­jen. Naj­bo­lje je ise­ći tra­či­ce du­ži­ne de­se­tak cen­ti­me­ta­ra i ši­ri­ne oko 1 cm, ko­je će­mo po­tom skra­ći­va­ti na po­treb­nu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 447-)