Ma­nje je­ze­ro re­vi­ra Mi­ka Alas pro­ču­lo se po­sled­njih go­di­na me­đu lju­bi­te­lji­ma fi­der i meč ri­bo­lo­va kao vo­da sa naj­ve­ćom kon­cen­tra­ci­jom krup­nih ba­bu­ški kod nas. Odsko­ra u nje­mu ima i pra­vih gr­do­si­ja. Njih ni­je baš la­ko upe­ca­ti, ali uz pra­vi­lan pri­stup mo­gu­će je do­ži­ve­ti ri­bo­lov iz sno­va

U ra­no pro­le­će, ka­da se vo­do­sta­ji na re­ka­ma još ni­su sta­bi­li­zo­va­li, a je­ze­ra se uglav­nom ni­su »pro­bu­di­la«, ko­mer­ci­jal­ni re­vi­ri su sa­svim lo­gi­čan iz­bor za mno­ge lju­bi­te­lje lo­va ci­pri­nid­nih vr­sta, po­go­to­vo za one ko­ji pe­ca­ju na fi­der ili plo­vak. I prem­da su kod nas i da­lje u ve­ći­ni oni ko­ji tvr­de da im »zo­o­lo­ški vr­to­vi« ni­su za­ni­mlji­vi zbog to­ga što se na nji­ma su­vi­še la­ko pe­ca, si­gu­ran sam da mno­gim pro­tiv­ni­ci­ma ko­mer­ci­jal­nih re­vi­ra pre sve­ga sme­ta to što mo­ra­ju da pla­te do­zvo­lu a naj­če­šće ne mo­gu da no­se ri­bu, ili bar ne u že­lje­noj ko­li­či­ni, kao i da ima onih ko­ji za­pra­vo na vo­de tog ti­pa ne idu jer se bo­je da bi se tu mo­glo vi­de­ti da ni­su baš to­li­ko ume­šni ko­li­ko tvr­de ili mi­sle, bu­du­ći da ne sa­mo da na rib­nja­ku ni­je uvek la­ko ulo­vi­ti ri­bu, već se i kad ona ra­di kao lu­da (što ni­je ta­ko če­sto kao što mno­gi mi­sle) po pra­vi­lu ne­po­gre­ši­vo vi­di ko ume da pe­ca, a ko ne.

Babuska-velika

BE­O­GRAD I NJE­GO­VA BLI­ŽA oko­li­na nu­de re­la­tiv­no pri­sto­jan iz­bor ta­kvih me­sta, po­čev od Ade Sa­fa­ri, pre­ko Mi­ke Ala­sa, Beč­me­na, Ži­va­če i Pe­trov­či­ća, do rib­nja­ka Pe­ca kod Mla­de­nov­ca. Po iz­ra­zi­toj že­lji mog sa­bor­ca Bo­ja­na Jev­to­vi­ća, on i ja smo se pred sam kraj mar­ta upu­ti­li na re­vir Mi­ka Alas u Bor­či, i to na ma­lo je­ze­ro, ta­ko­zva­nog Ma­log Mi­ku ili »Mi­ki­cu«, ka­ko ri­bo­lov­ci na­zi­va­ju tu vo­du, ko­ja je uz Adu Sa­fa­ri naj­bli­ža cen­tru gra­da. Ova ma­la sta­ja­ći­ca je ve­o­ma za­ni­mlji­va jer je bo­ga­ta iz­u­zet­no krup­nom ba­bu­škom, po­red ko­je se vr­lo če­sto mo­gu upe­ca­ti i ša­ran i amur.

Bo­jan je ina­če od­li­čan ri­bo­lo­vac i ve­o­ma dru­štven čo­vek, ali i neo­bič­no ko­o­pe­ra­ti­van pri­li­kom pe­ca­nja. Vo­li una­pred da is­pla­ni­ra sva­ku ak­ci­ju do naj­sit­ni­jih de­ta­lja, ali isto ta­ko i da se to­kom ri­bo­lo­va kon­sul­tu­je oko ključ­nih stva­ri. Ta­ko­đe, sklon je eks­pe­ri­men­ti­sa­nju, ali u ra­zum­nim gra­ni­ca­ma, pa mu se ne de­ša­va da nag­ne na stra­nu »na­uč­ne fan­ta­sti­ke«, što je is­ku­še­nje kom ve­o­ma te­ško odo­le­va ve­li­ki broj mo­der­nih ri­bo­lo­va­ca, po­go­to­vo onih am­bi­ci­o­zni­jih.

PLAN JE BIO DA LO­VI­MO sa po dva šta­pa, od ko­jih bi­smo po je­dan sa krup­ni­jim mam­ci­ma (boj­li, pe­let, zr­na ku­ku­ru­za) za­ba­ci­li uz ivi­cu tr­ske kraj oba­le su­prot­ne onoj sa ko­je smo pe­ca­li, a dru­gi (la­ga­ni­ji) ot­pri­li­ke na po­lo­vi­nu ši­ri­ne, u zo­nu ko­ja se na­la­zi is­pred po­ko­še­nog po­ja­sa tr­ske. Od­lu­či­li smo da iz­o­sta­vi­mo te­ško (start­no) pri­hra­nji­va­nje, jer ni­smo ima­li pre­ci­zne in­for­ma­ci­je o to­me ko­li­ko je ri­ba ak­tiv­na, a to­kom pri­pre­me smo pri­me­ti­li da ko­le­ge oko nas, ko­je su obil­ni­je pri­hra­nji­va­le, ni po­sle vi­še od sa­ta ri­bo­lo­va ni­su ima­le ni uda­rac.

Ovog pu­ta smo na ras­po­la­ga­nju ima­li ne­ko­li­ko vr­sta pri­ma­ma i pe­le­ta, ko­je smo pla­ni­ra­li da kom­bi­nu­je­mo u go­re po­me­nu­tim raz­li­či­tim zo­na­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 451-)