Ni ovog pro­le­ća ni­je iz­o­stao uobi­ča­je­ni pred­mre­sni cug so­ma. Isti­na, či­ni se da je ukup­no uzev bio ne­što ma­nje in­ten­zi­van ne­go što je uobi­ča­je­no, ali je na vo­da­ma ši­rom Sr­bi­je uhva­će­no do­sta ri­ba uklju­ču­ju­ći i ne­ko­li­ko ka­pi­tal­nih. A po svoj pri­li­ci naj­u­zbu­dlji­vi­je je to­kom apri­la bi­lo na Sa­vi, tri­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no od Be­o­gra­da

Ludnicavelika

Na po­čet­ku mo­ram da na­gla­sim da ni­sam pa­si­o­ni­ra­ni so­ma­roš, već mi pe­ca­nje so­ma ve­štač­kim mam­ci­ma u pro­le­će do­đe kao ra­zo­no­da dok tra­je lo­vo­staj na smu­đa i ša­ra­na, te su mi zna­nje i is­ku­stvo u va­ra­li­ča­re­nju na­še naj­ve­će gra­blji­vi­ce ve­o­ma skrom­ni, prem­da mi­slim da su ipak do­volj­ni da mo­gu da na­pi­šem ne­ku reč o to­me, ma­kar da pre­ne­sem ne­ka za­pa­ža­nja i opi­šem te­ren na kom ja lo­vim u pro­le­će, a ujed­no pre­pri­čam ne­ke za­ni­mlji­ve do­ga­đa­je od pre ne­ku ne­de­lju, na Sa­vi u Obre­nov­cu, gde pe­cam.

Mo­je is­ku­stvo je ve­za­no uglav­nom za deo Sa­ve oko iz­li­va to­ple vo­de iz ter­mo­e­lek­tra­ne Ni­ko­la Te­sla A, na­da­le­ko po­znat po ka­pi­tal­nim so­mo­vi­ma ko­ji se tu sva­kog pro­le­ća hva­ta­ju (i još če­šće gu­be). Da­ka­ko, ta vo­da to­pli­ja od okol­ne ne pri­vla­či sa­mo so­mo­ve već i svu dru­gu ri­bu – be­lu, ba­bu­šku, ša­ra­na, bu­co­va itd., ta­ko da tu ima vi­še ne­go do­volj­no hra­ne i za br­ka­te ale, ko­je su, na­rav­no, na vr­hu reč­nog lan­ca is­hra­ne. Te­ren za ri­bo­lov na po­me­nu­tom me­stu je iz­u­zet­no te­žak, pre­pun krup­nog ka­me­nja, de­li­mič­no be­to­ni­ra­nog dna, sa na­glim i oštrim od­se­ci­ma i me­tal­nim ši­po­vi­ma, a u bli­zi­ni (niz­vod­no) je i most ko­ji spa­ja Obre­no­vac sa »pre­čan­skom« (srem­skom) stra­nom. Mo­že se re­ći da su pra­vi sreć­ni­ci oni ko­ji tu iz­vu­ku krup­nog so­ma, jer se ve­ći­na bor­bi sa ori­ja­ši­ma za­vr­ša­va ki­da­njem stru­ne, a ni­je ret­kost ni da za­ka­če­na gr­do­si­ja ri­bo­lov­cu pot­pu­no is­pra­zni ma­ši­ni­cu, jer se uglav­nom pe­ca sa oba­le. Vo­da ko­ja iz­la­zi iz ogrom­ne ce­vi ter­mo­e­lek­tra­ne pra­vi ve­li­ki buk, ko­ji za­ka­če­noj ri­bi da­je još ve­ći po­ti­sak. Iako tu som ume da se ja­vlja u sred­njem slo­ju, pa i na sa­moj po­vr­ši­ni (na vo­ble­re) ipak naj­če­šće uda­ra pri dnu. Oni hra­bri­ji ri­zi­ku­ju, spu­šta­ju­ći dži­go­ve i si­li­kon­ske gla­vi­nja­re do dna, što se če­sto is­pla­ti, ali ne­ret­ko za par da­na ta­kvog pri­stu­pa ku­ti­ja sa va­ra­li­ca­ma bi­va is­pra­žnje­na, jer je na dnu pra­vo gro­blje ve­štač­kih ma­ma­ca (kao kli­nac sam tu do­la­zio ka­da opad­ne vo­da i če­sto na­la­zio po­do­sta po­ki­da­nih va­ra­li­ca).

PRI­BOR KO­JIM VA­RA­LI­ČA­RIM so­ma ni­je pre­jak, ali je kva­li­te­tan. Ko­ri­stim naj­ja­či va­ra­li­čar­ski štap ko­ji imam, a to je Spor­tex Kev Spin DL od 3 m, t.b. 60 g, sna­žni dvo­de­lac iz sta­re se­ri­je (na­pra­vljen u Ne­mač­koj). Na­rav­no, sve­stan sam da bi bi­lo bo­lje da je štap ja­či, po­seb­no za ta­kav te­ren, ali ka­ko re­koh, so­ma ret­ko lo­vim, pa se slu­žim onim što imam. Ma­ši­na je Zeb­co Rhi­no 6000 ST, stru­na Po­wer Pro od 0,41 mm (no­si­vo­sti 65 lb), a pod­vez od mo­no­fi­la de­blji­ne 0,70 mm.

JED­NOG DA­NA, PO­ČET­KOM dru­ge po­lo­vi­ne apri­la, dru­gar La­za i ja smo u po­po­dnev­nim sa­ti­ma iza­šli na To­plu vo­du da oku­pa­mo va­ra­li­ce. Sa­va je i da­lje bi­la re­la­tiv­no vi­so­ka i u raz­li­vi­ma, ali sa ten­den­ci­jom opa­da­nja. Po­ku­ša­li smo pr­vo sa gla­vi­nja­ra­ma, na sa­mom iz­li­vu to­ple vo­de, tj. u ka­na­lu – ka­ko mi obre­no­vač­ki ri­bo­lov­ci ka­že­mo (to je ma­la uva­la, ve­štač­ki na­pra­vlje­na i iz­be­to­ni­ra­na, du­ga dva­de­se­tak me­ta­ra, u ko­joj se na­la­zi cev iz ko­je ku­lja to­pla vo­da). Na po­vr­ši­ni su se ku­pa­li ša­ra­ni, što je do­bar znak, jer po pra­vi­lu uka­zu­je da je i »br­ka« tu ne­gde, u bli­zi­ni. Ne­du­go po­tom  me­ni gla­vi­nja­ra sta­je i na šta­pu imam krup­nu ri­bu ko­ja se ubr­zo spu­sti­la ka du­bi­ni i ot­ka­či­la. Ni­je bi­lo sum­nje da je u pi­ta­nju som. U na­red­nom sa­tu vi­še se ni­šta ni­je de­si­lo, pa smo oti­šli ku­ći. 

Ali ja ni­sam imao mi­ra i re­šio sam da se vra­tim ko­ji sat ka­sni­je. Na kop­ču sam sta­vio šed De­la­lan­de GT od 11 cm na ja­koj džig udi­ci. Po­sle par ver­ti­kal­nih spu­šta­nja oko sa­me ce­vi iz ko­je iz­la­zi vo­da, tik do me­tal­nih ši­po­va, pri dnu mi va­ra­li­ca sta­je bez udar­ca i štap la­ga­no kre­će do­le, a ja lu­pam ja­ku kon­tru i ri­ba je tu. Kru­pan som po­ku­ša­va da se za­vu­če pod ši­po­ve, ja za­pi­njem iz sve sna­ge u kon­tra sme­ru ne bih li ga usme­rio ka br­za­ku sa na­me­rom da ga sna­ga bu­ka iz­ba­ci na vo­du, gde je ve­ća šan­sa da ga iz­vu­čem. Ri­ba se kre­ta­la sa­mo po de­se­tak me­ta­ra ukrug i uvek se vra­ća­la do sa­mih ši­po­va, u ko­ji­ma je tra­ži­la spas. Tu je na­te­za­nje tra­ja­lo ne­kih 6-7 mi­nu­ta, na­kon če­ga ri­ba od­jed­nom ula­zi u br­zak i kre­će iz ka­na­la ka ma­ti­ci Sa­ve, a ja kre­ćem za ri­bom, ko­ja mi po­la­ko pra­zni špul­nu. Ne­ko­li­ko mi­nu­ta po­tom, som mi pre­se­ca stru­nu ot­pri­li­ke na po­la ra­sto­ja­nja iz­me­đu nje­ga i me­ne pre­ko ši­po­va ko­ji se na­la­ze na vo­di.

DVA DA­NA KA­SNI­JE VO­DA je opa­la za još dva­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra. Na To­ploj vo­di po­ja­vi­le su se i krup­ne ba­bu­ške, te smo dru­gar La­za, Ni­ko­la i ja po­ku­ša­li da uhva­ti­mo ne­ku na plo­vak i fi­der, ali smo, na­rav­no, po­ne­li i pri­bor za so­ma, či­sto da pro­vu­če­mo va­ra­li­cu. A ovo­ga pu­ta smo do­te­ra­li i ča­mac ko­ji smo ve­za­li ma­lo iz­nad me­sta na ko­jem smo pe­ca­li, u ka­na­lu To­ple vo­de, upra­vo za slu­čaj da po­no­vo uda­ri ne­ka ala... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 453-)

fShare