Lov ša­ra­na na ve­li­kim aku­mu­la­ci­ja­ma dra­stič­no se raz­li­ku­je i od pe­ca­nja na re­ka­ma i od nad­mu­dri­va­nja sa naj­po­pu­lar­ni­jim ci­pri­ni­dom na ma­lim sta­ja­ći­ca­ma, a po­go­to­vo na rib­njač­kim je­ze­ri­ma. Tu va­že pot­pu­no dru­ga pra­vi­la, a ka­pi­tal­ci se ret­ko lo­ve, ali je iza­zov ve­li­ki, a sva­ki upe­ca­ni ša­ran se pam­ti i ra­ču­na

UVackojezero

Za nas ša­ran­dži­je ko­ji pe­ca­mo na tzv. di­vljim vo­da­ma pr­vi jun je je­dan od naj­bit­ni­jih da­tu­ma u go­di­ni, jer ta­da pre­sta­je dvo­me­seč­na za­bra­na i za mno­ge od nas i po­či­nje se­zo­na. Ja sam re­šio da je ove go­di­ne otvo­rim na Uvač­kom (Sje­nič­kom) je­ze­ru, iako sam znao da je vo­da još hlad­na, zbog če­ga je mrest ka­snio, pa ni­je ni bi­lo iz­ve­sno da će bi­ti ne­ke ak­tiv­no­sti, ali strast pre­ma ve­li­kim aku­mu­la­ci­ja­ma je pre­o­vla­da­la.

Na je­ze­ro sam sa ocem sti­gao u če­tvr­tak, 31. ma­ja, ka­sno po­pod­ne. U gla­vi sam imao dve po­zi­ci­je, ko­je su mi se či­ni­le iz­gled­nim za ovo do­ba go­di­ne. Par­ki­ra­li smo se bli­zu jed­ne od njih, spu­sti­li gu­me­ni ča­mac sa kro­va auto­mo­bi­la, spa­ko­va­li pri­bor i opre­mu i la­ga­no kre­nu­li ka me­stu na ula­sku u Ve­lju­šni­cu. Ali, ono je već bi­lo za­u­ze­to, pa smo se okre­nu­li i za­pu­ti­li u uva­lu is­pod vi­le Uvac. Po­što sa te oba­le ni­ko ni­je pe­cao, ima­li smo mno­go po­sla da na­pra­vi­mo ka­kve-ta­kve uslo­ve za krat­ko kam­po­va­nje, ta­ko da smo do mra­ka je­dva us­pe­li da na vr­lo str­moj oba­li uko­pa­mo me­sto za ša­tor i da čam­cem raz­vu­če­mo tri šta­pa, i to sva­ki u prav­cu jed­nog od tri gre­be­na, na da­lji­ni od 200 do 270 me­ta­ra.

ZBOG VE­LI­KE DA­LJI­NE i iz­ra­že­nog stru­ja­nja vo­de ko­ri­stio sam 150 g te­ška olo­va ob­li­ka pot­ko­vi­ce, a si­ste­me sam spu­štao... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 456-) 

 

 

 

fShare