Klen je iz­ra­zi­ti sva­što­jed, sa ve­ro­vat­no naj­ši­rim je­lov­ni­kom od svih ri­ba na­ših vo­da. U ovom pe­ri­o­du, me­đu­tim, ve­ći­na pe­ca­ro­ša ko­ji ga hva­ta­ju na pri­rod­ne mam­ce ne raz­mi­šlja mno­go, već se opre­de­lju­je ili za la­ko do­stup­no se­zon­sko vo­će ili za in­sek­te

klen

Od po­čet­ka ju­na, na na­šim re­ka­ma mren­skog ti­pa na­stu­pa pe­riod in­ten­ziv­nog lo­va kle­na na raz­ne pri­rod­ne mam­ce. To­me po­go­du­je uglav­nom sta­bi­lan vo­do­staj i bi­stra vo­da, kao i či­nje­ni­ca da klen na­sto­ji da na­dok­na­di te­ži­nu i ener­gi­ju ko­ju je iz­gu­bio u pro­ce­su pro­du­že­nja vr­ste. On je, kao što se zna, iz­ra­zi­ti sva­što­jed, a u ovo do­ba zna­ča­jan deo nje­go­ve is­hra­ne či­ne in­sek­ti i ra­zno di­vlje vo­će ko­je ra­ste na oba­la­ma te­ku­ći­ca i sta­ja­ći­ca u ko­ji­ma obi­ta­va, ali se ve­o­ma uspe­šno pe­ca i na ra­zno ga­je­no vo­će, ko­je ret­ko do­spe­va pri­rod­nim pu­tem u vo­du, ali ga klen upr­kos to­me ve­o­ma ra­do uzi­ma kad god mu se na­đe is­pred no­sa.

NA RA­ZNO VO­ĆE mo­že se pe­ca­ti to­kom ce­log le­ta. Od onog di­vljeg »gla­vo­nja« vo­li du­di­nju, šlji­vu dže­na­ri­ku, di­vlju ku­pi­nu i ma­li­nu, dre­nji­nu, tr­nji­nu itd. Od onog ko­je se ga­ji kle­nu su sa­da naj­pri­vlač­ni­je tre­šnje i vi­šnje; one su svi­ma do­stup­ne, jer ako mi sa­mi ili ne­ki naš kom­ši­ja ili ro­đak ne­ma­mo ne­ko sta­blo sa kog mo­že­mo ubra­ti do­volj­nu ko­li­či­nu za ma­mac, mo­že­mo par sto­ti­na gra­ma ku­pi­ti u sva­koj pi­ljar­ni­ci (a mo­že se pe­ca­ti i na za­mr­znu­te vi­šnje, ko­jih ima u sko­ro sva­koj sa­mo­po­slu­zi). Osim to­ga, na­rav­no, tu su i do­ma­će ku­pi­ne i ma­li­ne, a ka­sni­je i gro­žđe.

Sam na­čin lo­va kle­na na vo­će sli­čan je lo­vu sko­ba­lja teh­ni­kom vo­žnje plov­ka, osim što nam, s ob­zi­rom na te­ži­nu sa­mog mam­ca, ni­je uvek neo­p­hod­no olov­no ote­ža­nje. Uglav­nom se ko­ri­ste šta­po­vi sa vo­đi­ca­ma, du­gi do 4 m, ne­što ve­će te­ži­ne ba­ca­nja, sa ma­ši­ni­com sred­nje br­zog pre­no­sa (oko 5,2:1), ko­ja so­lid­no sla­že i ima pre­ci­znu koč­ni­cu (što su uslo­vi ko­je da­nas za­do­vo­lja­va i ve­ći­na mo­de­la ko­ji ko­šta­ju tri­de­se­tak evra). Uko­li­ko je oba­la na ko­joj sto­ji­mo či­sta ili pe­ca­mo iz vo­de, sa jed­nog me­sta, mo­že­mo ko­ri­sti­ti i sred­nje jak ili jak bo­lo­njez od 5-6 m (ka­kvi se upo­tre­blja­va­ju za ci­lja­ni lov mre­ne), a uko­li­ko se še­ta­mo i pro­vla­či­mo kroz žbu­nje, on­da je bo­lji kra­ći štap. Do­vo­ljan je plo­vak no­si­vo­sti do 3 g (za­vi­sno od du­bi­ne i br­zi­ne to­ka), a po­želj­no je da bu­de ne­u­pa­dlji­ve bo­je ka­ko se klen ne bi za­le­tao na nje­ga ka­da pad­ne u vo­du.

NAJ­LON ZA OVA­KVO pe­ca­nje po pra­vi­lu je u ra­spo­nu od 0,18 do 0,22 mm, a ve­li­či­nu udi­ce od­re­đu­je­mo pre­ma to­me ko­li­ki je ma­mac. Za du­di­nje, ku­pi­ne, vi­šnje, tre­šnje i gro­žđe naj­če­šće je od­go­va­ra­ju­ća udi­ca ve­li­či­ne oko 4, a za uku­sne i soč­ne okru­gle di­vlje šlji­ve (dže­na­ri­ke) ni udi­ca br. 1 ni­je pre­ve­li­ka. Du­di­nju ka­či­mo pre­ko po­lo­vi­ne ili je na­vla­či­mo na vrat udi­ce (za ta­kvo ka­če­nje do­bri su mo­de­li sa du­žim vra­tom, ko­ji iz­gle­da­ju kao mi­ni­ja­tur­ne udi­ce za mu­va­nje smu­đa na ke­de­ra). Iz tre­šnje, vi­šmje i dže­na­ri­ke po pra­vi­lu se va­di ko­šti­ca, a udi­ca se za­ba­da i sa­kri­va u unu­tra­šnjost plo­da, ta­ko da se ne vi­di, prem­da mo­že­mo plo­do­ve po­me­nu­tog vo­ća i po­de­li­ti na po­la i ta­ko ka­či­ti (za šta ni­su lo­še udi­ce sa kra­ćim vra­tom i du­bljim ubod­nim de­lom). Ko­šti­cu tre­ba iz­va­di­ti po­la­ko, ka­ko bi ru­pa na mam­cu bi­la što ma­nja, jer će on ta­ko bi­ti čvr­šći i po­sto­ja­ni­ji na udi­ci i iz­dr­ža­će ne­ki za­ba­čaj i iz­vla­če­nje iz vo­de vi­še... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 457-)

 

fShare