Iz­u­zet­no atrak­ti­van na­čin lo­va so­ma uz pri­vla­če­nje zvu­kom – buć­ka – od ovog le­ta vi­še ne­će u Sr­bi­ji bi­ti pri­vi­le­gi­ja sa­mo pro­fe­si­o­nal­nih ri­ba­ra, već će mo­ći da ga upra­žnja­va­ju i re­kre­a­tiv­ci. U ovom tek­stu po­za­ba­vi­će­mo se onim naj­va­žni­jim što tre­ba da zna­mo da bi­smo so­ma uspe­šno pri­vu­kli buć­ka­njem, na­ve­li ga da za­gri­ze i po­tom ga iz­va­di­li

Bucka

Od ove go­di­ne, od 15. ju­la do 15. sep­tem­bra, ko­nač­no će i ri­bo­lov­ci re­kre­a­tiv­ci ko­ji se ne tak­mi­če mo­ći da se na Du­na­vu, Sa­vi i Ti­si opro­ba­ju u buć­ka­nju, za mno­ge naj­za­ni­mlji­vi­jem na­či­nu lo­va so­ma. Na­i­me, ima­o­ci go­di­šnje ili dnev­ne do­zvo­le mo­ći će da buć­ka­ju bez ika­kve do­pla­te, ali sa­mo u da­ne vi­ken­da to­kom na­ve­de­nih 60 da­na, i is­klju­či­vo po prin­ci­pu »uhva­ti i pu­sti«, tj. uz mo­men­tal­no vra­ća­nje sva­ke uhva­će­ne ri­be u vo­du.

Pro­u­ča­va­ju­ći isto­ri­ju buć­ke i buć­ka­nja u okvi­ru svo­jih stu­di­ja a i ka­sni­je, utvr­dio sam da je ova teh­ni­ka lo­va so­ma iz čam­ca naj­ve­ro­vat­ni­je na­sta­la na ovim pro­sto­ri­ma, mo­žda čak i u pra­i­sto­ri­ji, na pod­ruč­ju Le­pen­skog vi­ra. Sve do­sko­ra se buć­ka­nje ni­je mno­go me­nja­lo, bu­du­ći da ceo kom­plet od­vaj­ka­da či­ne dr­ve­na pa­li­ca (buć­ka), je­dan ka­nap i na nje­mu po­ve­ća udi­ca sa ki­ćan­kom, iz­nad ko­je je olov­no ote­ža­nje. U 20. ve­ku su se po­ja­vi­le i me­tal­ne buć­ke, ali je do pre sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na sve dru­go bi­lo bez­ma­lo isto, da bi tek u po­sled­nje vre­me u ma­sov­nu upo­tre­bu ušli so­na­ri, si­li­kon­ske ki­ćan­ke na udi­ca­ma, šta­po­vi sa če­kr­ci­ma i spe­ci­jal­ne stru­ne na­me­nje­ne ovom vi­du ri­bo­lo­va. Na­sta­li su, pa­ra­lel­no sa svim tim, i raz­li­či­ti ti­po­vi buć­ki, a ve­ro­vat­no će se u go­di­na­ma ko­je sle­de sam pri­bor do­dat­no usa­vr­ša­va­ti. No kre­ni­mo re­dom u pri­bli­ža­va­nju ove teh­ni­ke oni­ma ko­ji do sa­da ni­su ima­li pri­li­ke da je ko­ri­ste.

Osnov­no pi­ta­nje, ko­je mno­ge kop­ka, je­ste za­što so­ma zvuk buć­ke pri­vla­či, pa se di­že ka nje­nom iz­vo­ru i pri tom na­i­la­zi na naš ma­mac. Buć­ka u vo­di za­pra­vo stva­ra vi­bra­ci­ju ko­ju som ose­ća te­lom (on re­cep­to­re za ni­ske fre­kven­ci­je ima duž ce­le boč­ne li­ni­je, dok unu­tra­šnjim uhom ču­je one vi­so­ke). Zvuk slič­ne fre­kven­ci­je pro­iz­vo­de so­mo­vi ka­da je­du na po­vr­ši­ni. Da­kle, buć­ka je u stva­ri imi­ti­ra­nje so­ma ko­ji se hra­ni.

PRI­BOR. Je­dan od naj­bit­ni­jih de­lo­va buć­ka­ro­škog kom­ple­ta je štap, ko­ji mo­ra bi­ti jak ali pri vr­hu ose­tljiv, ka­ko som ne bi ose­tio ka­da uzi­ma ma­mac. Na Ti­si buć­ka­ro­ši ko­ri­ste i plov­ke, jer je ta re­ka znat­no spo­ri­ja od Du­na­va, gde ni­je mo­gu­će za buć­ku ko­ri­sti­ti plov­ke, bu­du­ći da se mr­se. Ja lič­no pe­cam slič­no kao na du­bin­ca tj. gle­dam u vrh šta­pa. Iako ve­ći­na so­ma­ro­ša po­mi­sli na dvo­del­ne Ger­mi­ne, ka­da se po­ve­de raz­go­vor o pri­bo­ru za so­ma, na­gla­ša­vam da njih za ovu na­me­nu ni­ka­ko ne pre­po­ru­ču­jem, jer pod ve­li­kim op­te­re­će­njem pu­ca­ju na hilz­ni (spo­ju), što se de­si­lo vi­še pu­ta i me­ni i mo­jim ko­le­ga­ma. U ob­zir do­la­ze krat­ki (1,8-2,1 m) jed­no­del­ni šta­po­vi od pu­nog fi­ber­gla­sa ili kar­bon­ski šta­po­vi po­me­nu­te du­ži­ne (ja vi­še vo­lim kar­bon­ske, jer su oštri­ji, što do iz­ra­ža­ja do­la­zi u kon­tri, ko­ja mo­ra bi­ti do­volj­no ja­ka da se udi­ca za­bo­de na pra­vo me­sto (a zbog na­či­na na ko­ji »br­ka« uzi­ma, to me­sto je naj­če­šće gor­nja če­ljust, ko­ja je ve­o­ma tvr­da). Zid šu­pljeg buć­ka­ro­škog šta­pa mo­ra da bu­de de­beo, a ma­te­ri­jal ot­po­ran na sa­vi­ja­nje, ka­ko nam se ne bi de­si­lo da se na­kon »bli­skog su­sre­ta« sa ve­li­kim so­mom vra­ti­mo sa re­ke sa šta­pom u de­lo­vi­ma i pri­čom za pri­ja­te­lje... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 457-)

 

fShare