To­kom po­sled­nje de­ce­ni­je sve­do­ci smo po­ste­pe­nog me­nja­nja mno­gih na­vi­ka na­ših mla­di­ča­ra. Si­li­kon­ske gla­vi­nja­re po­sta­le su je­dan od glav­nih ma­ma­ca, sve se vi­še lo­vi na upre­de­ne stru­ne, sta­ri, ve­o­ma oštri, ali i te­ški va­ra­li­čar­ski šta­po­vi ustu­pa­ju me­sto znat­no lak­šim dvo­del­ci­ma slič­ne ak­ci­je, ot­kri­va­ju se ne­ka no­va me­sta i te­re­ni (po­put onih u oko­li­ni Ma­log Zvor­ni­ka), a sve vi­še ri­bo­lo­va­ca vra­ća u vo­du i mla­di­ce tro­fej­ne ve­li­či­ne. Ovo je pri­ča o jed­nom ta­kvom ne­dav­nom ulo­vu

Mladica

Pre­mo­ren i slo­mljen od na­por­ne rad­ne sed­mi­ce, te ne­de­lje, 26. fe­bru­a­ra, je­dva sam ustao iz kre­ve­ta. Dok sam se ne­ka­ko vu­kao ka ku­hi­nji, po­gle­dao sam kroz pro­zor i vi­deo da je dan siv i tmu­ran, ide­a­lan za po­vra­tak u kre­vet, ali sam ipak ne­ka­ko na­te­rao se­be da sku­vam ka­fu, či­ji su me mi­ris i ukus ma­lo raz­bu­di­li i raz­bi­stri­li mi mi­sli, pa sam mo­rao da pri­znam se­bi da je dan ide­a­lan i za lov mla­di­ce. S dru­ge stra­ne, sko­ro je pod­ne, a me­ni za pa­ko­va­nje pri­bo­ra i opre­me tre­ba jed­no sat, te po­tom isto to­li­ko da bih ko­li­ma sti­gao do Lju­bo­vi­je, što će re­ći da je ka­sno za ta­kvu ak­ci­ju. Dok se ta­ko lo­mim, zvo­ni mi te­le­fon i dru­ga­ri Igor Pe­tro­vić i Ivan Ni­ko­lić na­ja­vlju­ju da za ko­ji mi­nut sti­žu na ka­fu. Po­či­nju uobi­ča­je­ne ri­bo­lo­vač­ke pri­če, ali me­ni i da­lje đa­vo ne da mi­ra; ipak mi se ide na Dri­nu, jer je vo­da si­je­ra i dan tmu­ran, sa po­ne­kom ka­pi ki­še, što je ide­al­no za mla­di­cu, a opet, već je 12,45 č. Na­ba­cu­jem dru­ga­ri­ma da su mla­di­ča­ri iz Ma­log Zvor­ni­ka ove zi­me ima­li po­do­sta mla­di­ca, a mi tu­da sa­mo pro­ju­ri­mo, idu­ći ka Lju­bo­vi­ji, iako nam je taj te­ren, na kom oči­gled­no ima ri­be za­hva­lju­ju­ći vi­še­go­di­še­njem ozbilj­nom ra­du ri­bo­ču­va­ra sa obe stra­ne re­ke, ta­ko­re­ći is­pred no­sa, pa bi­smo mo­gli da ode­mo ne­ka­da i na sat-dva, pred mrak. Igor me je, kao do­ka­za­ni čo­vek od ak­ci­je, od­mah po­dr­žao, dok se Ivan neć­kao, ali ka­da smo na in­ter­ne­tu vi­de­li da je tre­nut­ni vo­do­staj kod Ra­da­lja 200, što je ide­al­no, za sa­mo ne­ko­li­ko mi­nu­ta bi­li smo u ko­li­ma!

VEĆ NA ZA­O­BI­LA­ZNOM PU­TU vi­di­mo da je vo­da mno­go mut­ni­ja ne­go što smo oče­ki­va­li, pa že­lja po­ma­lo spla­šnja­va, ali sa­da ne­ma na­zad. Pro­la­zi­mo Tu­bi­će, kamp, Bra­si­nu, Bo­ri­nu i Ra­dalj i u vo­žnji me­nja­mo plan, te od­lu­ču­je­mo da kre­ne­mo od dža­mi­je u Ma­lom Zvor­ni­ku. Ra­dalj je ma­li te­ren, a do mra­ka ima­mo do­bra če­ti­ri sa­ta, sa­svim do­volj­no ako se sve osta­le koc­ki­ce slo­že. Ali na sa­mo 10 mi­nu­ta od ra­dalj­ske po­zi­ci­je, na Dža­mi­ji do­ži­vlja­va­mo šok, jer nas do­če­ku­je pad vo­de ka­kav do ta­da ni­smo vi­de­li – sa 200 na 60. Pe­tro­vi­ćev smeh, ko­ji je usle­dio, još mi od­zva­nja u uši­ma, kao i nje­go­vo pi­ta­nje: »Ho­ćeš li iz pa­ti­ka da pe­caš ili ćeš či­zmi­ce da obu­ješ, šta ćeš sa­da Ga­lam­dži­jo?«. Ose­tih se po­ra­že­nim. Ceo sat sa­mo sam gle­dao ka­ko se Igor še­ta kroz vo­du u kom­bi­ne­zo­nu, ko­ji je kao pa­me­tan i na sve spre­man mo­mak, za raz­li­ku od me­ne, po­neo. A ti Ni­ko­la ba­caj sa­da sa oba­le, za­pi­nji i mu­či se, kad ne­ćeš da mi­sliš. Bi­lo ka­ko bi­lo, pre­o­ra­smo te­ren uz­duž i po­pre­ko a da se ni­šta ni­je de­si­lo. Ta­da mi pa­de na pa­met da ni­smo da­le­ko od zvor­nič­ke bra­ne, pa re­koh Igo­ru: » 'Aj­mo pod bra­nu da ko­ji put ba­ci­mo!« ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 423-)

fShare