Odavno je razbijena zabluda da se šaran zimi uopšte ne hrani i da ga je nemoguće uhvatiti na legalan način. Zahvaljujući modernom pristupu, ali i sve dostupnijoj kvalitetnijoj ribolovačkoj odeći i obući, raste broj onih koji se tokom svih 12 meseci nadmudruju sa vodenom lisicom«. A za uspeh u tome potrebno je dosta strpljenja, malo truda i vođenje računa o nekoliko bitnih stvari
Do pre dvadesetak godina važilo je da se šaran ne može ciljano loviti zimi, odnosno da se tad ne kreće i ne jede, te je malo ko pokušavao da ga lovi u to doba godine. Međutim, napredak u ispitivanju ribljih navika i u proizvodnji mamaca otklonili su tu zabludu, jer se jasno pokazalo da je šaran aktivan i u hladnijim mesecima, doduše manje nego u toplijim, ali dovoljno da se može veoma uspešno pecati, uz nekoliko bitnih razlika u pristupu u odnosu na ribolov u punoj sezoni.
Zahvaljujući tekstovima objavljivanim početkom prošle decenije, u kojima je proslavljeni srpski ribolovac Tomislav Popović pisao o zimskom pecanju šarana na nemačkim vodama, pre svega na reci Nekar, zainteresovao sam se za taj pomalo ekstremni način pecanja. Sama pomisao na obalu okovanu snegom ili mrazom u jutarnjim časovima, mir, tišinu i obale bez ljudi, što sve zima donosi, budila je u meni neobično lep osećaj. Sa svojim zimskim šarandžijskim eksperimentima počeo sam na kanalu DTD, Dunavu i jezeru u Čonoplji. Naravno, ti prvi pokušaji bili su potpuno bezuspešni i trebalo je da potrošim mnogo truda i sati na vodi kako bih shvatio koje su to ključne razlike između zimskog ribolova i onog u toplijim delovima godine. A najkraće rečeno, iako je svaka voda priča za sebe, generalno su najvažnije one u poziciji, prihrani i mamcu.
IZBOR POZICIJE, prema mom mišljenju, i inače je najvažnija stvar u šaranskom ribolovu, a da je tako naročito jasno postaje zimi, jer je kretanje ribe smanjeno, pa moramo pokušati da je što preciznije lociramo i na taj način izbegnemo da satima sedimo kraj štapova čekajući na »potez«. Šaran zimi traži mirnije delove: na reci – one gde snaga toka nije toliko jaka, a na svim vodama – one gde uticaj vetra na strujanje nije izraženo. Na reci on ne mora sada biti u najdubljem delu, ali su mu svakako interesantne zone gde je tok sporiji nego u okolini i gde ima zaklona, prirodnih ili veštačkih. Treba ga potražiti kod oštrijih rečnih krivina, kamenih šporni, limana, ostrva, zimovnika, prevodnica, mostova, dakle svuda gde nešto skreće rečni tok, usled čega se formiraju delovi sa slabijim strujanjem vode. Osim što će na takvim mestima šaran za kretanje trošiti manje energije, na njima može lakše da pronađe prirodnu hranu. Istina je da je ribi tokom zime potreba za hranom mnogo manja, ali ipak postoji.
Kad je o jezerima reč, bilo da su »divlja« ili »komercijalna«, šaran će na njima tražiti pozicije zaštićenije od vetra i biće na obroncima sprudova, uz obalu – ukoliko je dubina malo veća, zatim uz potopljena stabla, betonske brane i sl. Smatram da je pravilno lociranje ove ribe zimi 50 odsto uspeha; 40% odlazi na prihranu i mamac, a samo 10% čine pribor i sreća.
VELIKI DEO POSLA obavljen je samim lociranjem ribe, međutim preostaje onaj drugi deo, mnogima slađi i zanimljiviji, a to je izbor taktike hranjenja, kao i mamca koji će se naći na udici, tj. dlaci. Zimi nam je potrebno mnogo manje prihrane nego u drugim delovima sezone. Treba voditi računa i o tome da je metabolizam ribe usporeniji i da će hranu variti duže... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 470/471-)