Silikon za sve!

Ve­ći­na nas ko­ji pe­ca­mo, lep ri­bo­lov i bo­gat ulov oče­ku­je u ne­tak­nu­toj pri­ro­di i u či­stoj vo­di, da­le­ko od grad­ske gu­žve i od mno­štva ri­bo­lo­va­ca. Ono što se ove zi­me do­ga­đa na Be­ge­ju usred Zre­nja­ni­na po­ka­zu­je, me­đu­tim, da ne­ka­da stva­ri mo­gu sta­ja­ti sa­svim dru­ga­či­je, tj. da se mo­že­mo le­po na­pe­ca­ti u am­bi­jen­tu ko­ji je sve sa­mo ne idi­li­čan i pri­ro­dan

 Na po­ziv dru­ga­ra Mi­ro­sla­va Da­ni­či­ća Ćo­mi­ja iz Zre­nja­ni­na za­pu­tio sam se u pe­tak, 1. fe­bru­a­ra, u taj grad na Be­ge­ju, da u nje­go­vom naj­stro­žem cen­tru uži­vam u ne­sva­ki­da­šnjem zim­skom ri­bo­lo­vu. Tu, u bli­zi­ni pi­va­re, sva­ko­dnev­no se oku­plja­ju ri­bo­lov­ci iz Zre­nja­ni­na i oko­li­ne i na pot­pu­no sport­ski na­čin (što ni­je slu­čaj baš svu­da u ovo vre­me) dži­go­va­njem lo­ve raz­ne gra­blji­vi­ce usred zi­me.

Be­gej je či­sta i ri­bom bo­ga­ta re­ka, sve dok ne uđe u Zre­nja­nin. Tu ovaj bi­ser Ba­na­ta za­ga­đu­ju ot­pad­ne vo­de iz grad­ske ka­na­li­za­ci­je i ne­ko­li­ko pre­o­sta­lih fa­bri­ka, do­vo­de­ći ži­vi svet u nje­mu na gra­ni­cu op­stan­ka. Le­ti, ka­da vi­so­ke tem­pe­ra­tu­re i ni­ski vo­do­sta­ji isi­sa­ju ki­se­o­nik iz re­ke, Be­gej po­sta­je sko­ro mr­tav. Ri­ba se po­vla­či uz­vod­no, tra­že­ći či­sti­ju ži­vot­nu sre­di­nu i spas od po­mo­ra. Zi­mi je si­tu­a­ci­ja dru­ga­či­ja. U hlad­ni­joj vo­di ima mno­go vi­še ki­se­o­ni­ka, a ka­na­li­za­ci­o­ni is­pu­sti po­di­žu tem­pe­ra­tu­ru u de­lo­vi­ma vo­do­to­ka, pa se na po­je­di­nim me­sti­ma oku­plja­ju ve­li­ka ja­ta naj­ra­zli­či­ti­jih vr­sta ri­ba. Do­ma­ći ri­bo­lov­ci su ot­kri­li ta­kva me­sta i to­kom ce­le zi­me uspe­šno lo­ve, uglav­nom si­li­kon­skim va­ra­li­ca­ma – dži­go­vi­ma ili gla­vi­nja­ra­ma. Ali za­ni­mlji­vo je da ne hva­ta­ju sa­mo gra­blji­vi­ce. Ove zi­me bi­lo je usred Zre­nja­ni­na vi­še ulo­va krup­nih ša­ra­na, pot­pu­no re­gu­lar­no – za usta. Ov­de ne­ma fo­li­ra­nja i la­ga­nja, jer je uvek na vo­di naj­ma­nje de­se­tak ri­bo­lo­va­ca, pa kre­di­bil­nih sve­do­ka tih ulo­va ša­ra­na za usta ima mno­go, bu­du­ći da su po­te­si na ko­ji­ma se pe­ca du­gi po sto­ti­nak me­ta­ra i sva­ko sva­kog mo­že da vi­di. Pe­ca se sa obe oba­le Be­ge­ja, a svi se me­đu­sob­no po­zna­ju, pa su ša­le i dru­že­nja uobi­ča­je­ni.

OV­DE VLA­DA PRA­VI sport­ski duh, ka­zao nam je naš do­ma­ćin Ćo­mi, i do­dao da oni ko­ji ov­de pe­ca­ju vra­ća­ju svu ri­bu, po­ma­žu jed­ni dru­gi­ma u pri­hva­ta­nju ulo­va, te raz­me­nju­ju sa­ve­te oko pri­bo­ra i ma­ma­ca ko­je ko­ri­ste. Po­zna­ti zre­nja­nin­ski ri­bo­lov­ci kao što su Bo­jan Bo­ja­nić i Zo­ran Re­pac, ko­ji ima­ju ve­li­ko is­ku­stvo u va­ra­li­ča­re­nju ne sa­mo kod nas ne­go i ši­rom sve­ta, ne­se­bič­no ot­kri­va­ju fi­ne­se ove vr­ste ri­bo­lo­va svo­jim su­gra­đa­ni­ma, u šta smo se i sa­mi uve­ri­li to­kom pri­jat­nog iako ve­tro­vi­tog zim­skog po­po­dnev­nog dru­že­nja sa Zre­nja­nin­ci­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 473-)