Pe­ca­nje kroz ru­pe u le­du iz­u­zet­no je po­pu­lar­no ši­rom se­ver­ne he­mis­fe­re, ali se kod nas ne upra­žnja­va na­ro­či­to mno­go, de­lom i zbog to­ga što nam zi­me ni­su uvek do­volj­no hlad­ne da vo­de pre­kri­je de­be­la le­de­na ko­ra po ko­joj bi bilo bez­bed­no kre­ta­ti se. Ove go­di­ne, me­đu­tim, vre­men­ske pri­li­ke idu na ru­ku lju­bi­te­lji­ma ta­kvog ri­bo­lo­va, a oni naj­za­gri­že­ni­ji tu šan­su ume­ju da is­ko­ri­ste

Ova zi­ma je baš po­ka­za­la zu­be i do­ne­la u svom do­sa­da­šnjem de­lu mno­go dru­ga­či­je uslo­ve za ri­bo­lov ne­go što je uobi­ča­je­no u sko­ro ce­loj Sr­bi­ji, pa i u nje­nom ju­go­i­stoč­nom de­lu, uklju­ču­ju­ći  oko­li­nu Le­skov­ca, u kom ži­vim. Obič­no u ovo vre­me na Ju­žnoj Mo­ra­vi le­po pe­ca­mo sko­ba­lja i kle­na, a na ba­ra­ma štu­ku, ali sa­da je si­tu­a­ci­ja znat­no dru­ga­či­ja. Led je oko­vao i re­ke i sta­ja­ći­ce, a ve­li­ke hlad­no­će, vi­sok sneg i de­beo led od­bi­ja­ju mal­te­ne od sva­ke po­mi­sli na iz­la­zak na vo­du.

Stuka

Led je ba­re i je­ze­ra na ši­rem pod­ruč­ju Le­skov­ca pre­krio već po­čet­kom de­cem­bra, a tem­pe­ra­tu­re ko­je su kon­stant­no bi­le is­pod nu­le su ga či­ni­le sve de­bljim. Čim sam pro­ce­nio da je do­volj­no de­beo da se po nje­mu mo­že ho­da­ti, za­pu­tio sam se na Ja­jin­ske ba­re, ne­da­le­ko od gra­da, na ko­ji­ma sam pre­ko go­di­ne uspe­šno lo­vio štu­ku, ka­ko bih pro­ve­rio da li ima uslo­va za pe­ca­nje i štu­ka za­in­te­re­so­va­nih za je­lo.

PO­VR­ŠI­NA JED­NE OD ME­NI naj­dra­žih sta­ja­ći­ca bi­la je pot­pu­no pre­kri­ve­na le­dom. Ka­ko je du­bi­na na mno­gim me­sti­ma na ovoj ba­ri prak­tič­no uz sa­mu oba­lu i ce­la če­ti­ri me­tra, ni­je mi bi­lo baš sve­jed­no ka­da sam za­ko­ra­čio sa oba­le na kli­za­vu be­lu plo­ču. Is­po­sta­vi­lo se da je led de­beo iz­me­đu 25 i 40 cm, što je vi­še ne­go do­volj­no za bez­bed­no kre­ta­nje, pa sam znao da ću po pr­vi put mo­ći da spu­stim ke­de­re u naj­gu­šće gra­nje, tj. na naj­ne­pri­stu­pač­ni­ja me­sta na je­zer­ce­tu. Pla­šio sam se da bi vo­da mo­gla da ošte­ti mo­tor­nu te­ste­ru, pa sam, u ne­do­stat­ku bur­gi­je za led (ka­kve gle­da­mo u vi­deo za­pi­si­ma o ri­bo­lo­vu na se­ve­ru Evro­pe i ame­rič­kog kon­ti­nen­ta), za pra­vlje­nje odu­ša­ka ko­ri­stio se­ki­ri­cu. Pra­vio sam ru­pe di­men­zi­ja 40 x 40 cm (pri­bli­žno) i  tre­ba­lo mi je do­sta sna­ge i na­po­ra da ih pro­bi­jem. A sva­ki put ka­da bih u to­me us­peo i kroz bi­stru vo­du, upr­kos ve­li­koj du­bi­ni, ugle­dao dno, ose­tio bih ve­li­ko stra­ho­po­što­va­nje.

Jed­nu za dru­gom iz­bu­šio sam šest ru­pa, i to tri na me­sti­ma ko­ja su je­se­nas bi­la pro­duk­tiv­na, a tri na ne­pri­stu­pač­nim po­zi­ci­ja­ma, na ko­je je zbog gu­stog gra­nja bi­lo ne­mo­gu­će za­ba­ci­va­ti sa oba­le. Ka­ko sam ko­ri­stio tri šta­pa, ot­pri­li­ke na po­la sa­ta sam ih pre­me­štao u slo­bod­ne ru­pe, na­da­ju­ći se da će mo­ji ke­de­ri ta­ko pre upa­sti u oči glad­nim štu­ka­ma ne­go da sve vre­me sto­je na istom me­stu. Na po­zi­ci­ja­ma sa mno­go kr­ša ko­ri­stio sam usi­dre­ne ba­le­ri­ne, a na či­stim sam pe­cao na slo­bod­ne... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 420-)

fShare