Je­dan od naj­bo­ljih kle­na­ro­ša u Švaj­car­skoj je naš ze­mljak, ko­ji je is­ku­stva sti­ca­na pre vi­še de­ce­ni­ja na Ni­ša­vi uspe­šno pri­me­nio na slič­nim vo­da­ma na ko­ji­ma sa­da pe­ca. Nje­gov re­cept za na­la­že­nje i hva­ta­nje ka­pi­ta­la­ca je jed­no­sta­van, ali iz­u­zet­no efi­ka­san

Klen

Ri­bo­lo­vom sam po­čeo da se ba­vim ka­da mi je bi­lo de­set go­di­na, a pr­vu ri­bu upe­cao sam na re­ci Ni­ša­vi, u Pi­ro­tu. Bio je to klen, kog sam uhva­tio na pri­rod­ni ma­mac, pre­ci­zni­je re­če­no na ska­kav­ca, i od tog da­na do da­nas ostao sam ve­ran pr­voj lju­ba­vi. Klen mi je još uvek ap­so­lut­no naj­o­mi­lje­ni­ja ri­ba, ali odav­no ne ko­ri­stim sa­mo pri­rod­ne mam­ce, već ga u ne­kim de­lo­vi­ma go­di­ne hva­tam i na va­ra­li­ce.

Već 43 go­di­ne ži­vim i ra­dim u Švaj­car­skoj, u me­stu Cu­hvil (Zuc­hwil), kroz ko­je pro­ti­če ri­bom bo­ga­ta re­ka Ara (Aar), i pu­nih če­tvrt ve­ka član sam lo­kal­nog ri­bo­lo­vač­kog dru­štva, u kom sam ste­kao mno­go do­brih pri­ja­te­lja. Ara je re­la­tiv­no hlad­na, bi­stra i br­za re­ka, bo­ga­ta ra­znim vr­sta­ma ri­be – u njoj ima so­ma, ša­ra­na, štu­ke, ban­da­ra, pa­strm­ke, kle­na i be­o­vi­ce. Ja kle­no­ve ju­rim pre­ko ce­le go­di­ne, ali naj­vi­še zi­mi, jer se u ovom pe­ri­o­du naj­pre mo­gu uhva­ti­ti oni naj­krup­ni­ji, pra­vi ka­pi­tal­ci.

Za pe­ca­nje na pri­rod­ne mam­ce ko­ri­stim 4,23 m dug tro­del­ni štap Spor­tex HM, de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja od 5 do 30 gra­ma, sa ma­ši­ni­com Shi­ma­no XT-7 1000 Aero... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 474-)

 

fShare