Ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca po­čet­kom to­pli­jeg de­la go­di­ne sko­ro sve mir­ne vr­ste ri­ba, pa i ba­bu­šku, pre­te­žno lo­vi na me­sne mam­ce (cr­vi­će, pin­ki­je, gli­ste...). Ma­lo ko­me uop­šte pad­ne na pa­met da pro­ba da pe­ca na ku­va­nu pše­ni­cu, iako je to ma­mac ko­ji mo­že da­ti iz­u­zet­ne re­zul­ta­te

babuska

U ra­no pro­le­će ba­bu­šku naj­ra­di­je pe­cam na plo­vak, na plit­kim ba­ra­ma i u še­va­ru. Ali ka­da taj pe­riod pro­đe, ne­ko vre­me je lo­vim na dru­gi, ta­ko­đe za­ni­mljiv na­čin – na dva šta­pa, kom­bi­na­ci­jom fi­de­ra i kla­sič­nog du­bin­skog ri­bo­lo­va sa hra­ni­li­com, a če­sto tre­ći štap sa stra­ne za­ba­cim na plo­vak. Na ru­ku mi ide to što u oko­li­ni Le­skov­ca, u kom ži­vim, ima vi­še sta­ja­ći­ca na ko­ji­ma se ta­ko mo­že pe­ca­ti, a naj­po­god­ni­je su, na­rav­no, one sa me­sti­mič­no či­stim dnom, gde du­bin­ski si­stem (tj. hra­ni­li­cu i na­mam­če­ne udi­ce) mo­že­mo pla­si­ra­ti a da ne mo­ra­mo pri tom raz­mi­šlja­ti da li je na­ša po­nu­da vi­dlji­va za ri­bu i da li joj je do­stup­na.

JED­NA OD TA­KVIH sta­ja­ći­ca je je­ze­ro u se­lu Gra­bov­ni­ca, po­zna­to po to­me što se na nje­mu ba­bu­ška če­sto od­lič­no pe­ca baš u ovom pe­ri­o­du. Na nje­mu je du­bi­na pri­lič­no ve­li­ka – na do­brom de­lu iz­no­si pre­ko če­ti­ri me­tra – a ja go­di­na­ma pe­cam na pri­bli­žno 30 m od oba­le, gde je 2,5-3 m, na jed­nom či­stom pla­tou, di­men­zi­ja oko 5x5 m, na ko­ji se mo­že slo­bod­no pla­si­ra­ti du­bin­ski si­stem (s tim što se ne sme pro­ma­ši­ti, jer je oko­lo ra­sti­nje, u kom ri­ba ne mo­že da na­đe hra­ni­li­cu i ma­mac). Ovu po­zi­ci­ju još zgod­ni­jom či­ni to što u pri­o­ba­lju ne­ma pre­vi­še tra­ve, pa je uz do­bro uklo­pljen si­stem i ma­lo ve­šti­ne mo­gu­će bez mno­go pro­ble­ma va­di­ti i krup­ni­je ba­bu­ške, ka­kvih u ovom je­ze­ru i te ka­ko ima.

ZA OVA­KVO PE­CA­NJE ko­ri­stim dva fi­der šta­pa sa vr­ho­vi­ma sna­ge 56 g (2 oz), a mon­ta­žu pra­vim ta­ko što na kraj osnov­nog naj­lo­na preč­ni­ka 0,22 mm ve­žem tro­stra­nu vr­ti­li­cu, pa na nju do­dam još 30 cm naj­lo­na iste de­blji­ne, na ko­ji na­vu­čem sta­rin­sku ži­ča­nu »me­tod« hra­ni­li­cu (tzv. lu­be­ni­čar­ku), is­pod ko­je ve­zu­jem ma­lu vir­blu i pre­ko nje de­se­tak cen­ti­me­ta­ra dug pred­vez od naj­lo­na pro­me­ra 0,16 mm, sa udi­com ve­li­či­ne 10. Isti ta­kav pred­vez, sa udi­com iste ve­li­či­ne, ve­žem i na boč­ni krak tro­stra­ne vr­ti­li­ce. Ova­kav si­stem se sko­ro ni­kad ne mr­si, ta­ko da ne­ka­da i ceo dan pe­cam na iste pred­ve­ze, iako stro­go vo­dim ra­ču­na o to­me da ne poč­nu da se uvr­ću, i me­njam ih čim pri­me­tim da se to de­ša­va Ina­če, pred­vez bi mo­gao da bu­de i za ko­ji broj ta­nji, ali uz oba­lu ipak ima ve­ge­ta­ci­je u ko­ju krup­ni­ja ba­bu­ška mo­že da ule­ti, a on­da je ni­je la­ko iš­ču­pa­ti, pa vi­še vo­lim da imam iz­ve­snu re­zer­vu sna­ge, da mo­gu i for­si­ra­no da je iz­va­dim ako poč­ne da se sna­žno opi­re ka­da je pri­vu­čem bli­zu oba­le.

KA­KO PO­RED FI­DE­RA sko­ro uvek ba­cim i je­dan plo­vak... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 478-)

fShare