Ka­da sam sed­mog ju­la uju­tru sa dru­gom kre­nuo u ri­bo­lov, ni­smo bi­li si­gur­ni gde će nas put od­ve­sti. Upu­ti­li smo se naj­pre do Du­di­nog du­nav­ca, ko­ji je bio pri­stu­pa­čan ali na na­šu ža­lost pre­kri­ven so­či­vi­com. Ma­da su okol­ni ku­bi­ci pu­ni vo­de, pa bi se i na nji­ma mo­žda mo­glo le­po pe­ca­ti, ni­smo že­le­li da ri­zi­ku­je­mo, pa smo ipak od­lu­či­li da ode­mo do de­la Opo­vač­kog du­nav­ca ne­da­le­ko od na­si­pa ko­ji tu sta­ja­ći­cu odva­ja od Du­na­va.

Šeststo­ti­nak me­ta­ra od pu­ta Po­ža­re­vac – Sme­de­re­vo, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Ve­li­ke Mo­ra­ve, na­la­zi se šljun­ka­ra po­zna­ta kao Ba­ger iza Pot­ko­vi­ce. Iako je naj­ve­ćim de­lom pri­stu­pač­na, ova ve­li­ka i le­pa sta­ja­ći­ca ni­je la­ka za ri­bo­lov, pa se na njoj ret­ko mo­že vi­de­ti vi­še od ne­ko­li­ko pe­ca­ro­ša isto­vre­me­no.

Ora­de če­sto pli­va­ju u ja­ti­ma, ko­ja kat­kad bro­je i ne­ko­li­ko ti­su­ća je­din­ki. Pred­vo­đe­na naj­krup­ni­jim ko­ma­di­ma, ona se u pra­vi­lu spo­ro kre­ću, a ne­ri­jet­ko upra­vo te naj­ve­će ri­be zna­ju raz­bi­ti ka­kvu školj­ku ili je­ža, ko­je naj­če­šće osta­vlja­ju ma­njim srod­ni­ci­ma, ma­da po­vre­me­no i one pro­gu­ta­ju po­ne­što. Ka­da se ja­to u svom lu­ta­nju na­đe u ne­koj uva­li, jed­no vri­je­me se tu i za­dr­ži, ne­pre­sta­no tra­že­ći hra­nu. To po­ne­kad tra­je ne­ko­li­ko da­na, a sret­nik ko­ji na­nju­ši i »ubo­de« ta­kvu va­lu ku­ći se mo­že vra­ti­ti ovjen­čan ulo­vi­ma ko­je je te­ško nad­ma­ši­ti. Na­ža­lost, na po­vr­ši­ni mo­ra se ne mo­gu vi­dje­ti ni­ka­kvi zna­ci ko­ji upu­ću­ju na pri­su­stvo ora­da pri dnu i je­di­ni po­u­zda­ni po­ka­za­telj jesu upravo broj­ni ulo­vi u krat­kom vre­me­nu na ma­lom pod­ruč­ju. A da bi­smo uspje­li po­go­di­ti pra­vi tre­nu­tak, ne­ma nam dru­ge ne­go stal­no bi­ti na mo­ru i po­put stra­ža­ra na mr­tvoj stra­ži sta­ja­ti nad šta­po­vi­ma, iš­če­ku­ju­ći ono slat­ko bje­ža­nje stru­ne s ka­le­ma.

Mo­ra­vi­ca kod Alek­sin­ca je jed­na od na­ših naj­zah­tev­ni­jih mu­ši­čar­skih re­ka. Pot­pu­no je ob­ra­sla ve­ge­ta­ci­jom, ta­ko da se mo­že re­ći da bu­kval­no te­če kroz ze­le­ni tu­nel. Ret­ko gde se mo­že ma­ha­ti bez bo­ja­zni da će ve­štač­ka mu­ši­ca za­vr­ši­ti na ne­koj gra­ni. Uglav­nom se ri­bo­lov svo­di na tra­že­nje me­sta za za­ba­čaj, a sva­ko ono koje je za to iole po­god­no pred­sta­vlja re­bus za se­be. Na ne­kim po­zi­ci­ja­ma ne­do­sta­je nam bu­kval­no dva­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra da pra­vil­no pre­zen­tu­je­mo mu­vu. Ka­da lo­vi­mo stri­me­ri­ma i nim­fa­ma, to je za ni­jan­su lak­še, ali ka­da pred­ve­če kre­nu da se ro­je tu­la­ri, na­sta­je igra ži­va­ca. Ri­ba se ja­vlja svu­da oko nas, a mi se mu­či­mo da na­đe­mo na­čin da joj pra­vil­no po­nu­di­mo la­žni za­lo­gaj. A ako se sve to de­ša­va po iz­u­zet­no to­plom vre­me­nu i ni­skoj i bi­stroj vo­di, on­da ri­bo­lo­vac mo­ra da ulo­ži sve svo­je is­ku­stvo i zna­nje da bi išta ulo­vio.

Ka­ko zbog vi­so­kog vo­do­sta­ja Min­ča po­čet­kom ju­na ni­je bi­lo mo­gu­će lo­vi­ti so­ma u do­njem to­ku te re­ke, bli­zu ušća u Po, Jo­ci Si­mo­no­vi­ću, Dra­šku Kla­ča­ru i me­ni ni­je osta­lo ni­šta dru­go do da se to­kom ne­ko­li­ko da­na, ko­li­ko smo ima­li na ras­po­la­ga­nju, fo­ku­si­ra­mo na Sred­nje je­ze­ro (La­go di Mezzo) u pre­div­nom se­ver­no­i­ta­li­jan­skom gra­du Man­to­vi. Pr­va dva ve­čer­nja iz­la­ska ukup­no uzev ni­su bi­la ne­u­spe­šna, pre sve­ga za­hva­lju­ju­ći to­me što je Dra­ško sa oba­le smu­đa­ro­škim pri­bo­rom uhva­tio so­ma od dva me­tra (o če­mu je bi­lo re­či u pr­vom de­lu tek­sta). Ali osim tog ka­pi­tal­ca ima­li smo još sa­mo ne­ko­li­ko sit­nih smu­đe­va, a uz to smo ste­kli uti­sak da se ri­ba pre­me­šta i da je­de u krat­kim cu­go­vi­ma, ta­ko da ju je va­lja­lo tra­ži­ti.

Do pre dva­de­se­tak go­di­na, ša­ran se kod nas lo­vio is­klju­či­vo me­to­da­ma ko­je da­nas sma­tra­mo tra­di­ci­o­nal­nim. Na­i­me, tra­ži­li smo ga i če­ka­li u zo­ni ne­po­sred­no uz oba­lu, na te­re­ni­ma bo­ga­tim pod­vod­nom ve­ge­ta­ci­jom, tj. na me­sti­ma na ko­ji­ma ri­ba po pri­ro­di stva­ri na­la­zi hra­nu i za­klon. Po­pu­la­ri­za­ci­ja sport­skog ri­bo­lo­va, te po­ja­va mno­štva pe­ca­ro­ša za ko­je na na­šim vo­da­ma ni­je bi­lo do­volj­no me­sta (a o če­mu se ni da­nas ne vo­di ra­ču­na), ne­mi­nov­no su ima­le za po­sle­di­cu iz­ne­nad­no poma­njkanje iz­gled­nih po­zi­ci­ja za ri­bo­lov na go­re­po­me­nu­ti na­čin. Op­sed­nu­tost oba­la go­mi­la­ma buč­nih i ne­pa­žlji­vih ri­bo­lo­va­ca, kao i sve ma­sov­ni­ji iz­lov ri­be do­ve­li su do to­ga da su krup­ni­ji ša­ra­ni na ve­li­kim je­ze­ri­ma po­če­li da uz­mi­ču, tj. da se po­me­ra­ju da­lje od oba­le, ka »otvo­re­noj vo­di«, tj. pre­ma zo­na­ma u ko­ji­ma lju­di ni­su mo­gli da ih uz­ne­mi­ra­va­ju i gde su se ose­ća­li bez­bed­no. Za re­la­tiv­no krat­ko vre­me, na mno­gim vo­da­ma, na­ro­či­to na ve­li­kim i re­la­tiv­no plit­kim aku­mu­la­ci­ja­ma, ulov ka­pi­tal­nog ša­ra­na ili amu­ra u pri­o­bal­noj zo­ni do­speo je u do­men te­o­ri­je.