Ka­da me je u pe­tak, 30. av­gu­sta uju­tru, te­le­fo­nom po­zvao Sa­ša Ja­ko­vlje­vić iz po­ža­re­vač­ke rad­nje Kod dva so­ma i re­kao mi da je prethodne noći na Ve­li­koj Mo­ra­vi uhva­ćen ša­ran te­žak pre­ko 30 ki­lo­gra­ma, naj­pre sam po­mi­slio da se moj pri­ja­telj ša­li, a za­tim smo obo­ji­ca za­klju­či­li da je ri­ba ve­ro­vat­no iz­me­re­na u li­bra­ma i da za­pra­vo ima »sve­ga« pet­na­e­stak ki­la.

– Ne bi bi­lo pr­vi put da lju­di pod na­le­tom adre­na­li­na ne pri­me­te da im je elek­tron­ska va­ga po­de­še­na na li­bre a ne na ki­lo­gra­me – re­kao sam svom ime­nja­ku i na to­me se sve za­vr­ši­lo.

Pre­ži­na »dača san­de­ro« bi­la je tog pet­ka po­ pod­ne na­pu­nje­na pri­bo­rom i opre­mom kao da ide­mo na tro­ne­delj­nu eks­pe­di­ci­ju na ne­ko­li­ko vo­da raz­li­či­tog ti­pa, a ne na dvo­dnev­no pe­ca­nje na sa­mo jed­nom je­ze­ru. U pr­tlja­žni­ku i na zad­njem se­di­štu našlo se mesta za šest šta­po­va sa ma­ši­ni­ca­ma i če­ti­ri-pet tor­bi sa gar­de­ro­bom, va­ra­li­ca­ma i ko­je­ka­kvim sit­nim pri­bo­rom, kao i za ve­sla, se­di­šte, ku­ti­ju sa dr­ža­či­ma za šta­po­ve i dru­gu do­dat­nu ope­mu za ka­jak. Iako se uglav­nom tru­dim da ogra­ni­čim ko­li­či­nu stva­ri na mi­ni­mum, ovo­ga pu­ta ni­sam bio na­ro­či­to ra­ci­o­na­lan, ne sa­mo za­to što sam znao da na Vla­sin­sko je­ze­ro ide­mo sa­mo nas dvo­ji­ca, te da će u ko­li­ma bi­ti vi­ška pro­sto­ra, ko­ji je šte­ta ne is­ko­ri­sti­ti, već i zbog dve­ju spe­ci­fič­no­sti te pla­nin­ske aku­mu­la­ci­je, ko­je ne do­zvo­lja­va­ju čo­ve­ku da u ri­bo­lov na nju, ma­kar i na sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti, kre­ne sa jed­nom tor­bi­com na ra­me­nu.

Opo­vač­ki du­na­vac, uda­ljen dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Be­o­gra­da, i da­nas je kult­na vo­da za pre­sto­nič­ke ri­bo­lov­ce, po­go­to­vo one sta­ri­je, ko­ji su do pre ne­ku de­ce­ni­ju na njoj ma­sov­no lo­vi­li ša­ra­na, štu­ku, ba­bu­šku, so­ma, ban­da­ra i be­lu ri­bu. I ja po­vre­me­no idem na tu sta­ja­ći­cu, a ovog le­ta sam pla­ni­rao jed­nu ozbilj­ni­ju kam­pa­nju, sa ne­ko­li­ko da­na pret­hod­nog pri­hra­nji­va­nja, bu­du­ći da iz sko­ra­šnjeg is­ku­stva znam da ta­kav pri­stup mo­že da­ti do­bar re­zul­tat – u ju­lu 2011. go­di­ne sam, na­i­me, po­sle pet da­na pri­pre­me me­sta za 6-7 sa­ti na udi­ci imao 12 ša­ra­na, od ko­jih sam, pe­ca­ju­ći u lo­kvanj­skom po­lju naj­lo­nom od sa­mo 0,16 mm, iz­va­dio osam (i sve ih vra­tio na­kon sli­ka­nja).

Foto: D. Jovanović, Dušan Stojadinović

Po­slije šest da­na in­ten­ziv­nog ri­bo­lo­va na ri­bom pre­bo­ga­tim te­re­ni­ma oko Ve­ster­vi­ka, Du­le­ta, Go­ra­na i me­ne če­kao je ma­li od­mor, bu­du­ći da smo ta­ko is­pla­ni­ra­li ovaj put da na­red­na dva da­na pro­ve­de­mo u obi­la­sku Stok­hol­ma i dru­že­nju sa pri­ja­te­lji­ma iz rod­nog kra­ja ko­ji ži­ve u tom dvo­mi­li­on­skom ve­le­gra­du.

Kao stra­stve­ni ri­bo­lo­vac, na go­di­šnji od­mor ni­ka­da ne idem bez pri­bo­ra. Ta­ko je bi­lo i ovog av­gu­sta, ka­da sam sa po­ro­di­com i ku­mo­vi­ma le­to­vao u Grč­koj. Jed­na od pr­vih stva­ri ko­je sam za­pa­zio sti­gav­ši u Aspro­val­tu ni­su bi­li ho­te­li i pla­že, već obli­žnja re­či­ca, ka ko­joj sam se na iz­najm­lje­nom bi­ci­klu za­pu­tio već dru­gog da­na po do­la­sku. Sa mo­sti­ća, na ko­ji sam br­zo na­i­šao, za­pa­zio sam do­sta sit­nih kle­no­va, ali sam već ta­da shva­tio da će ri­bo­lov bi­ti te­žak. Na­i­me, ka­ko bi se spre­či­lo iz­li­va­nje po­sle ki­ša, kraj oba­le ne­ve­li­ke te­ku­ći­ce, ko­ja do­ti­če sa vi­so­ke pla­ni­ne, po­dig­nut je ze­mlja­ni be­dem, a ve­ći­ deo okol­nog dr­ve­ća obo­ren je u vo­du. Na taj na­čin je tok sko­ro u pot­pu­no­sti za­u­sta­vljen, pa je ko­ri­to pu­no pe­šča­nih spru­do­va i ob­ra­slo je tr­skom i še­va­rom, zbog če­ga najpre pod­se­ća na kakvu ba­ru. Par­ki­rao sam bi­cikl, raz­vu­kao štap i kre­nuo u pro­boj kroz ši­prag kraj re­ke.

Be­že­ći od pre­gre­ja­nih ma­lih sta­ja­ći­ca i ka­na­la, to­kom av­gu­sta je ne­ko­li­ko čla­no­va Ener­go ti­ma, sa ko­le­ga­ma sa in­ter­net fo­ru­ma Fe­e­der.rs, kam­po­va­lo i pe­ca­lo na raz­li­či­tim lo­ka­ci­ja­ma na Du­na­vu, Sa­vi, Ti­si i Ta­mi­šu. Ka­ko si­tu­a­ci­ja ni na po­bro­ja­nim re­ka­ma ni­je bi­la iden­tič­na, oni ko­ji su se opre­de­li­li za Du­nav i Ti­su pro­la­zi­li su znat­no bo­lje od onih ko­ji su u to ­vre­me bi­li na Ta­mi­šu ili Sa­vi, či­ja je vo­da bi­la znat­no to­pli­ja.