Štampa

Ri­bo­lov­ci ko­ji­ma je ne­ka vo­da is­pred no­sa če­sto ni­su sve­sni ko­li­ko nji­ho­va pred­sta­va o mo­guć­no­sti­ma za pe­ca­nje na njoj i o sta­nju ri­bljeg fon­da mo­že za njih bi­ti ograničenje. Sa baš ta­kvom si­tu­a­ci­jom sreo se naš sa­rad­nik ka­da je po­sle du­žeg vre­me­na do­šao u rod­ni kraj i na re­ku svog de­tinj­stva – je­dva je na­šao dru­štvo za od­la­zak na vo­du jer su ga svi ube­đi­va­li da ri­ba ne ra­di i da je ne­ma kao ne­ka­da, a u tri iz­la­ska pro­šao je iz­u­zet­no do­bro

Ve­ći­na grad­skih ri­bo­lo­va­ca naj­ra­di­je pe­ca da­le­ko od ur­ba­nog am­bi­jen­ta i gu­žve, ali ni­je ma­li broj ni onih ko­ji­ma ni­šta od to­ga ne sme­ta, po­go­to­vo ako ri­ba ra­di. A na Sa­vi u Be­o­gra­du, tek ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra uz­vod­no od ušća ove re­ke u Du­nav, po­sled­njih ne­de­lja su se hva­ta­le i krup­ne de­ve­ri­ke, le­pi ša­ra­ni i do­sta tol­sto­lo­bi­ka

Klen ima iz­u­zet­no ši­rok je­lov­nik i pe­ca se na raz­ne pri­rod­ne mam­ce, ali se od va­ra­li­ca za nje­gov lov da­le­ko naj­vi­še ko­ri­ste lep­ti­ri (naj­če­šće ve­li­či­na od 0 do 2), ma­li vo­ble­ri (pre­te­žno kru­ška­stog ob­li­ka), a po­ne­gde i ka­ši­ke. Za­to ni iz­u­zet­no is­ku­sni va­ra­li­čar ni­je oče­ki­vao ono što je ne­dav­no do­ži­veo usred da­na, na jed­nom od do­bro mu po­zna­tih me­sta

SAD va­že za jed­nu od zemalja sa naj­bo­ljim uslo­vi­ma za re­kre­a­tiv­ni ri­bo­lov u svet­skim okvi­ri­ma, sa obi­ljem ri­bom bo­ga­tih i či­stih vo­da. Naš du­go­go­di­šnji sa­rad­nik i ri­bo­lo­vac sa vi­še­de­ce­nij­skim sta­žom ne­dav­no je bio u pri­li­ci da pe­ca u Viskonskinu i da to upo­re­di sa is­ku­stvom sa na­ših te­re­na

Ka­da se po­me­ne pe­ca­nje gra­blji­vi­ca na plo­vak, ve­ći­na ov­da­šnjih ri­bo­lo­va­ca od­mah po­mi­sli na lov štu­ke na ne­koj sta­ja­ćoj vo­di. Me­đu­tim, u ne­kim de­lo­vi­ma Sr­bi­je i na re­ka­ma se lo­vi na »ba­le­ri­ne«. Vo­žnjom plov­ka tako se peca som, i to na raz­ne mam­ce, pa i na ma­le ža­be

U pe­ri­o­di­ma ka­da ci­pri­ni­di ni­su pri na­ro­či­tom ape­ti­tu, ba­ca­njem ve­li­kih ko­li­či­na pri­ma­me pre će­mo ih od­bi­ti od hra­ni­li­šta i od svog mam­ca ne­go što će­mo ih pri­vu­ći i pod­sta­ći da je­du. U ta­kvim uslo­vi­ma mno­go bo­lje re­zul­ta­te če­sto će­mo po­sti­ći mi­ni­mal­nom ko­li­či­nom hra­ne, pla­si­ra­nom uz sam ma­mac