I povremeni izlasci mogu doneti poneki dobar ulov. Ali nekoliko uzastopnih uvek čini šanse za uspešno pecanje mnogo većim, čak i u situaciji kada vodostaj i vremenske prilike ne idu na ruku ribolovcu. Naravno, pod uslovom da ume da tumači ono što se na vodi dešava i da svaki put traži najbolja rešenja za konkretnu situaciju.
Usled obilnih kiša, sve naše velike reke naglo su počele da rastu u drugoj polovini septembra, baš u vreme kada sam koristio godišnji odmor.Njegov najveći deo proveo sam u Krčedinu, na Dunavu, uglavnom varaličareći smuđa. Bila je to idealna prilika da posle dužeg vremena ozbiljnije testiram lovnost silikonskih šedova koje sam za svoje potrebe počeo da izrađujem prošle zime, o čemu sam pisao u Ribolovu br. 339/340, iz decembra 2013. godine.
Uslovi za pecanje ukupno uzev nisu bili povoljni zbog čestih padavina i jakog vetra promenljivog pravca, koji mi ni u jednoj varijanti nije išao na ruku. Naime, košava je najčešće dizala velike talase, čineći problematičnim već sam prelazak čamcem na bačku (levu obalu), sa koje sam najčešće džigovao. Ali ni severac mi nije odgovarao, jer je stvarao stomak na struni u smeru toka vode, pa je varalicu tada bilo još teže kontrolisati nego kada bi duvao južnjak.
PECAO SAM ŠTAPOM Balzer Alegra od 3,05 m, težine bacanja 20–75 g, i mašinicom Tica Aries 3500, na kojoj je bila pletenica Spro debljine 0,16 mm (džigove sam vezivao direktno za »konac«, tj. nisam koristio najlonski predvez). Birao sam olovne glave težine od 9 do 17 grama, zavisno od konkretne pozicije i od snage i pravca vetra. Kada bih zabacivao preko limana i prevlačio šeda kroz njega, morao sam da koristim nešto težu glavu, dok sam na pozicijama sa umerenim i ujednačenim tokom najčešće upotrebljavao džigove sa glavama teškim do 13 g, koje sam zabacivao dvadesetak metara popreko na tok, puštajući potom da struja nizvodno nosi silikonca, kog sam konstantno lagano odizao tako da se kreće tik iznad dna, uz povremene kontakte sa podlogom. Kako je ona na čitavom terenu na kome sam pecao kamenita, trudio sam se da pokretima vrha štapa i podižem varalicu ali i usporavam njeno propadanje, ne bih li predupredio česta zapadanja džiga duboko među kamenje, koja se skoro neminovno završavaju kidanjem.
Tokom većeg dela mog boravka u Krčedinu, voda je svakodnevno bivala sve mutnija i u proseku viša za po 20 cm, i pri tom je nosila dosta granja i trave. Riba se nije često javljala, ali je moja upornost ipak donosila rezultate, pošto sam gotovo redovno uz neki primerak ispod mere imao i bar po jednog lepog smuđa, teškog od 1,5 do 3 kg... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 361-)