Na srednjim i velikim rekama mrenskog regiona bolonjezi se u najvećem broju prilika koriste za pecanje na većoj daljini, tehnikom vožnje plovka sa kočenjem. No ponekad se dugim štapovima sa vođicama i mašinicom može veoma lepo loviti i pod nogama, i to drugačijom prezentacijom.
Celog leta osluškivao sam vesti o tome gde je skobalj proradio na vodama u okolini Kruševca. Sporadično je bilo odličnih ulova ove ćudljive vrste, ali su informacije koje sam dobijao govorile da je glavni mamac trava, uglavnom veštačka, a takav vid ribolova mi nije naročito blizak. No kada sam nedavno video slike svog prijatelja Gorana Kalanovića, koji je za popodne lako ispunjavao dozvoljenu dnevnu kvotu ulova a na travu gotovo da ne peca (iako veoma dobro poznaje prehrambene navike »srpskog lososa«), bilo mi je jasno da je došlo vreme da konačno krenem na skobalja.
PO TMURNOM VREMENU, na ivici kiše, Goran dolazi po mene oko 13 č. On ne voli da ide rano na pecanje, a i smatra da za time u ovom periodu nema potrebe. Veoma brzo stižemo na teren nizvodno od Jasičkog mosta. Kraj puta su automobili poređani kao na svadbi, iako je radni dan, i vozimo se gotovo kilometar pored njih, tražeći mesto na koje se može stati. Konačno pronalazimo jedno i tri-četiri minuta kasnije već zabacujemo. Još pošteno ne stižem ni da provozam plovak, a Goran zamara prvog skobalja.
Lep je to komad, u dobroj formi, težak oko pola kilograma. Slikam kolegu, iznenađen zbog činjenice da se tako brzo upisao, iako pored nas peca još nekoliko ribolovaca, a on se samo zagonetno smeška. Ostale kolege se međusobno šale, ali vidim da je ovde pravilo da se ne priča kako se lovi. Mesto je sasvim atipično: površina je glatka, ali je voda brza. Plovak od 3 g za samo nekoliko sekundi pređe desetak metara. Ne peca se »štopanjem«... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 361-)