Posle niza godina u kojima se jezero Joca pročulo širom regiona po fantastičnim ulovima krupne štuke, situacija se drastično promenila. Sada se ne love retko samo kapitalke, već i ribe kakve su do pre neku sezonu smatrane ispodprosečnim. Mnogi za to krive isključivo preveliki pritisak ribolovaca i ribokrađu, ali to po svoj prilici nisu jedini razlozi, pa čak ni najvažniji
Jezero Joca, koje se nalazi u sklopu ribnjaka Ečka, između Tise i sela Belo Blato, važilo je u periodu od 2008. pa negde do kraja prošle godine za najbolju štučju vodu u ovom delu jugoistočne Evrope. A onda je za kratko vreme postalo tek bleda senka stajaćice na koju su godinama hrlili ribolovci iz cele Srbije, ali i iz Rumunije, Mađarske, Slovenije, Hrvatske... Nagađajući o uzrocima brzog propadanja revira i tome zašto gubi renome, većina ribolovaca najpre pomisli na prekomeran izlov i krivolov. Ali kada je o Joci reč, to je tek delić problema, tj. vrh ledenog brega, budući da je na pad broja štuka i njihove prosečne lovne težine najviše uticalo poribljavanje, tačnije neadekvatno i prekomerno ubacivanje amura i tolstolobika. No pre nego što posvetimo pažnju onome što je dovelo do sadašnjeg stanja, osvrnimo se najpre na nastanak revira, tj. na okolnosti koje su od njega načinile top destinaciju za lov štuke.
Ovo jezero površine preko 500 hektara bilo je jedan od ribnjaka u kompleksu gazdinstva Ečka. Oduvek je bilo problema sa njegovim potpunim pražnjenjem, što je veoma otežavalo tj. onemogućavalo potpuni izlov ribe. Tokom ekonomske krize devedesetih godina prošlog veka ono biva zapušteno, mada je bilo povremenih pokušaja izlova, da bi bilo sasvim napušteno nakon 2000. Ubrzo zarasta u trsku i ostalu vodenu vegetaciju, tako da postaje kompleks vodenih okana, kanala i polja trske, sa mnogo potopljenog šiblja, mahom izniklog u periodu dok je dno bilo suvo. Tako je nastao jedan predivan vodeni eko-sistem, veoma nalik plavnim područjima Tise i Begeja od pre nekoliko stotina godina, kada nije bilo nasipa, odvodnjavanja i drugih ljudskih intervencija u cilju regulacije rečnih tokova. Na sreću po populaciju ribe, a kasnije i na sreću ribolovaca, spletom okolnosti ova voda biva sačuvana od krivolovaca svih fela. Naime, Joca je okružena drugim ribnjacima ribarskog gazdinstva Ečka ili zaštićena pojasevima trske, koji onemogućavaju pristup jezeru skoro svuda sem na nekoliko mesta, do kojih su mogli da dođu samo zaposleni na ribnjaku ili eventualno neki privilegovani pojedinci, uz odobrenje uprave. U takvim uslovima, štukama a i ostalim vrstama riba nije mnogo trebalo da se namnože i narastu do zavidnih dimenzija.
TAKO SMO, STICAJEM SLUČAJA, u Srbiji dobili jezero sa populacijom štuke (glavne atrakcije ove vode) sličnom onoj na nekim svetski poznatim lokacijama o kojima smo samo maštali, gledajući snimke. Jedno vreme su samo odabrani mogli da pecaju na to malo pristupačnih mesta, ali je 2008. godine ribarsko gazdinstvo Ečka dalo vodu u zakup dvojici partnera koji su je otvorili za rekreativni ribolov po principu »uhvati i pusti«, tako da je postala dostupna svima onima koji su bili spremni da plate ne baš malu cenu, ali sasvim korektnu s obzirom na populaciju štuke, kvalitet ribolova i ambijent... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 417-)