Iako je vodostaj Dunava ovog proleća ispod višegodišnjeg proseka, bela riba je na pojedinim terenima radila čak i iznenađujuće dobro. No do bogatih ulova najčešće nije bilo baš lako doći, pogotovo na mestima bogatim preprekama, na kojima nas često ni veliko umeće i maksimalno precizno zabacivanje ne štite od brojnih kidanja sistema...
Pecanje mi je bilo neophodno valjda više nego ikada. Apstinencija od skoro mesec dana, konstantan pritisak na poslu i u kući, izolacija i sve što uz nju ide toliko su me sludeli da sam imao utisak da ću iskočiti iz kože ukoliko ne zabacim, pa se uopšte nisam dvoumio oko toga kako ću iskoristiti slobodni dan, već samo gde ću ga provesti. Imao sam preliminarni dogovor sa jednim prijateljem iz Obrenovca da zajedno obiđemo jednu njegovu novu »tajnu« lokaciju, čemu sam se veoma radovao, ali sam u poslednjem trenutku ipak odlučio da sa Bojanom Jevtovićem odem u goste kod našeg klupskog drugara Tome Miljkovića, koji je nekoliko dana pre toga lepo prolazio na Dunavu blizu Besnog Foka, na mestu koje odlično poznaje.
Iz centralnog dela Beograda smo tog jutra vrlo brzo stigli, pre svega zbog dobre veze preko Pupinovog mosta, ali i zahvaljujući tome što smo išli vrlo rano, a u to doba trenutno zbog vanrednog stanja nigde u Beogradu nema gužve (kao ni drugde u Srbiji, pretpostavljam). Poslednja deonica bila je uzbudljiva jer je vožnja prašnjavim putem po nasipu ličila na nekakav sibirski reli, koji se završio »Kamel trofi« truckanjem po putu prokrčenom kroz šumu. Iskreno govoreći, da nas je Toma, koji je vozio ispred nas, ostavio tamo ili nam se izgubio iz vidokruga, mislim da ne bismo umeli da se maknemo ni napred ni nazad, ali se na našu sreću to nije desilo.
NAŽALOST, KADA SMO STIGLI na »Tomino mesto«, usledilo je veliko razočaranje. Iako je cik zore tek prošao, dvadesetak metara duga pozicija na koju je trebalo da se smestimo već je bila zauzeta, budući da su dvojica starijih lokalnih ribolovaca zabacila između 10 i 15 štapova. Vidno razočaran, Toma nas je sproveo na rezervnu poziciju i odmah nam objasnio da je ona jednako dobra sa stanovišta količine ribe koja se na njoj zadržava, ali je mnogo teža za pecanje, jer podvodnih prepreka ima neuporedivo više nego tamo gde je trebalo da lovimo.
No kako nismo mogli da biramo, rasporedili smo se na toj novoj lokaciji, naravno tako da svako od nas ima dovoljno mesta i da ne smeta ostaloj dvojici, čime smo ispoštovali i preporuke o najmanje dvometarskoj »socijalnoj distanci«. U prvim zabačajima sistema sa hranilicama, ali bez udica, probali smo da što bolje »sondiramo« teren i odmah smo se uverili da Toma nije nimalo preterao rekavši da prepreka ima mnogo, jer smo brzo pokidali po nekoliko hranilica. Ja sam uporno pokušavao da nađem poziciju bez prepreka na daljini od 25-30 metara, a Bojan je iskusno i precizno »napipao« čistu zonu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 505-)