Lov grabljivica najmanjim veštačkim mamcima i ultralakim priborom sve je popularniji u svetskim okvirima i kod nas. A u situaciji u kojoj ribolovac iz objektivnih razloga ne može da bude na vodi u udarnim periodima – u svitanje i u sumrak, takav pristup, delotvoran i usred dana, postaje još zanimljiviji. Evo kako ga je naš saradnik primenio pre desetak dana na rečici mrenskog tipa
Kao i mnogi drugi ribolovci, i ja sam tokom trajanja vanrednog stanja nastojao da iskoristim svaku priliku da odem iz kuće u prirodu, tj. negde gde nema ljudi, pa ni mogućnosti da dođem u kontakt sa virusom koji nam je umnogome promenio živote poslednjih meseci. Tako sam se krajem prve polovine aprila, koji dan pre početka lovostaja na klena i mnoge druge vrste riba, u ranim popodnevnim satima (dakle tokom najtoplijeg dela dana) iz Niša zaputio na Toponičku reku da probam da varaličarim klena ultralakim priborom.
Vodostaj je bio malo povišen, ali je boja vode bila odlična, pa sam očekivao zanimljivo pecanje. Najpre sam se opredelio za jedan od svojih proverenih klenaroških aduta – tri centimetra dug vobler Yo-Yo. Stao sam ispod jedne kaskade, gde je dubina poprilična za reku veličine Toponičke, ali se postepeno smanjuje prema kraju brzaka. Varalicu sam zabacio nizvodno, baš u taj plitki deo, i počeo da je lagano privlačim, sa vrhom štapa oborenim skoro do vode. Rečna struja je bila dovoljno jaka da mi osetljivi varaličarac prenese svaki titraj voblerčića, koji sam jedno vreme i držao u mestu, samo podižući i spuštajući vrh štapa te tako menjajući sloj vode u kom je varalica lebdela neprestano vibrirajući. To se pokazalo kao dobra taktika, jer sam već u tom prvom zabačaju dobio omanjeg klena, kog sam pažljivo privukao, brzo fotografisao, oslobodio udice i vratio u vodu.
Iako mi se i pri varaličarenju i pri mušičarenju, plovkarenju i fiderisanju često dešava da loše prođem kada u prvom zabačaju uhvatim ribu, nastavio sam da i narednih petnaestak minuta uporno bacam vobler na istom mestu, ali mi to nije donelo ulov, pa čak ni udarac ili praćenje varalice. Zato sam, kad sam procenio da tu više nemam šta da očekujem, krenuo uz reku, u potragu za klenovima zainteresovanim za jelo.
PORED TOPONIČKE REKE NIZVODNO OD sela Gornja Toponica podignut je kameni bedem radi zaštite od poplava. Išao sam pažljivo po njemu, sve vreme gledajući u vodu i primećujući povremeno ribe, naročito u bržim delovima, ali je bilo očigledno da tu preovlađuju potočne mrene, kojima nisam ni pokušavao da bacam varalice. Kada bih na kraju brzaka ili nekog od brojnih manjih plićih preliva ugledao kakvog klena, otišao bih desetak metara uzvodnije, oprezno se spustio niz strmi nasip i šunjajući prišao do reke, a onda pokušao da dobacim do tačke u kojoj sam spazio ribu. Koristio sam tanak najlon i štap male težine bacanja, tako da sam bez problema bacao tih 10-15 metara, ali to nije pomagalo jer vobler ni na jednom od mesta na kom sam ga ovako ponudio nije bio dovoljno izazovan.
U jednom trenutku sam pomislio da su se ribe sklonile, uplašene od pada varalice u vodu, ili da su me čak možda videle i pobegle, pa sam ostavio štap na mestu sa kog sam bacao i polako se odšunjao nizvodnije, da pogledam da li su uopšte još tu gde sam ih bio uočio. Ispostavilo se, međutim, da se one i dalje spokojno sunčaju u plićaku, ali da ih očigledno ponuđeni mamac ne zanima. Zato sam čim sam se vratio do štapa na kopču na kraju strune okačio jedan od svojih glavnih aduta za klena na ovakvim vodama – leptirastu varalicu Mepps Aglia veličine 1 u srebrnom dekoru. Ona mi je u drugom zabačaju donela jedno klenče, a u narednih nekoliko minuta na istom mestu još dva komada... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 505-)