Bovansko jezero jedna je od najposećenijih akumulacija na jugoistoku Srbije. U ovo doba godine na njemu ima mnogo ribolovaca, pa na udarnim pozicijama nije lako naći dobro mesto, a pecanje dodatno komplikuje dosadni cverglan, kog je često veoma teško izbeći. Zato oni koji žele da love krupniju deveriku moraju da se dosta potrude kako bi rešili sve te probleme, ali kada uspeju u tome nagrada biva adekvatna
Poslednjeg dana maja sam u popodnevnim satima auto-putem vrlo brzo stigao od Niša do Bovanskog jezera. Bila je nedelja, a ja sam bio slobodan i sledećeg dana, pa sam rešio da ga provedem na vodi i da tako obeležim prestanak lovostaja na deveriku i otvaranje letnje sezone na stajaćici na kojoj često pecam. Kao što sam i očekivao, na jezeru je bilo dosta ribolovaca, naročito na plažama – Prvoj i Sokobanjskoj, pa sam zaobišao celo jezero i otišao na suprotnu obalu.
TA TRUBAREVAČKA STRANA bila je veoma zatravljena, a izuzetno visoki vodostaj je mnoga izgledna mesta prosto potopio, dok su jedina dva lako dostupna već bili zauzeli kamperi. Nadao sam se da će se pred mrak neko spakovati i otići, te da ću tako doći do pozicije, ali se to nije desilo. Morao sam, zato, da probam da se smestim na najnepristupačnijim i najstrmijim delovima ove akumulacije, na terenu na kom do vode ni kozjih staza nema, pa sam na prve dve lokacije neuspešno pokušao da je se dokopam. Pošlo mi je za rukom da joj se primaknem tek na trećoj: dvadesetak metara od vode pronašao sam mali ravan plato, na koji je bilo moguće staviti šator, ali me je od nje ipak delila velika strmina, pa je silazak do mesta sa kog se moglo pecati bio i pomalo rizičan i naporan (jer je trebalo sneti gomilu opreme, što nisam mogao da uradim odjednom). Drugog izbora, međutim, nisam imao. No na sve muke sa silaženjem zaboravio sam istog momenta kada sam zbog najavljenih pljuskova otvorio suncobran/kišobran (a potom i pivo), zavalio se u udobnu stolicu i zabacio.
VEĆ U PRVOM ZABAČAJU uvideo sam da je voda ispred mene izuzetno duboka, jer je hranilica tonula baš dugo, ali mi je to u neku ruku i odgovaralo pošto sam se nadao da će tu cverglana biti mnogo manje nego na plitkom ulivnom delu jezera, gde je u to vreme već bio uveliko nesnosno dosadan. Pre polaska sam skuvao par kilograma žita, kom sam dodao nešto kukuruza (vidi okvir), pa sam odlučio da paralelno hranim dva mesta na različitim daljinama od obale, i to na 30 i 60 m. Najpre sam prihranio bliže mesto, izbacivši nekoliko AS Distance hranilica sa otežanjem od 40 g, a zatim sam to ponovio i na duplo većoj daljini. Od tog silnog zabacivanja sam već osećao bol u leđima, pa sam procenio da je bilo dovoljno za početak.(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 509-)