Godinama je u toplijem delu sezone za uspešan lov na mirne vrste riba na mnogim stajaćim vodama najvažniji preduslov to da se nekako izbegne cverglan; ta agresivna alohtona svaštojeda vrsta velike probleme pravi i svima onima koji pecaju na Bovnu, ali je naš saradnik našao način da je zaobiđe
Neverovatna alavost cverglana učinila je da i ne pomišljam da na Bovansko jezero tih dana krajem juna ponesem praškastu primamu, crviće i gliste. Spremio sam samo kanticu kuvanog žita i kesu kukuruza šećerca i odlučio da hranim zonu na 20 metara od obale, gde je dubina pri normalnom jezerskom vodostaju oko 6 m, a po višem – kakav je bio u tom periodu – još oko pola metra veća.
Koristio sam hranilice AS Open End (model otvorenih krajeva), sa otežanjem od 30 g, koje su prilično velikog kapaciteta, tako da mogu da prime dosta žitarica. Iskustvo sa ranijih pecanja mi je govorilo da ubacivanje čak i minimalne količine praškaste primame, kojom se »zatvaraju« krajevi hranilice i sprečava prevremeno ispadanje zrnevlja ili drugih krupnih sastojaka iz sredine, po automatizmu dovodi do najezde cverglana, koji se na hranilištu zadržavaju dok ne počiste svu hranu do zadnje mrvice, tako da druga riba ne uspeva da dođe do izražaja. Zato sam odlučio da hranilicu punim samo žitaricama, koje prstima veoma čvrsto stegnem sa obe strane kako bi što manje ispadale tokom leta sistema i tonjenja ka dnu.
ALI I KADA SE TAKO postupi, ukoliko hranilica snažno pljusne u vodu, može se desiti da sva zrna ispadnu još na površini i da potom tako rasuta polagano tonu ka dnu, a jak zamah štapom prilikom zabacivanja može učiniti i da deo zrna ili čak cela količina ispadne još tokom leta sistema – što je još gore, jer znači da će riba nalaziti hranu na širokom prostoru, pa će je biti manje na mestu gde je naš mamac i teže ćemo je hvatati. Da bih izbegao takvo nepotrebno i kontraproduktivno razbacivanje zrnaste primame, osim što sam, kao i obično, »klipovao« najlon na odabranu daljinu, ovog puta sam sasvim lagano zamahivao (što je bilo dovoljno da hranilicu sa 30 g olova i dodatnom težinom primame bacim 20 m), a po oslobađanju sistema sam štap držao uspravno, kako bi se njegov osetljivi vrh, nakon što se slobodni deo strune odmota sa špulne i lajn-klip »prikoči« let hranilice, savio i ublažio intenzitet udara hranilice o površinu. U momentu kada do toga dođe, uz minimalni pljusak oborim vrh štapa do vode, čime postižem da i hranilica i ono što je ispalo iz nje između površine i dna padnu praktično u istu tačku.
IAKO JE DUBINA BILA PRILIČNO velika, u početku sam imao dosta problema sa cverglanima. To se dešavalo zato što sam šećerac, koji je dobar mamac za krupniju belu ribu, isprva kačio na udice na oba štapa, a ubacio sam ga i u primamu, pa je cverglan (koji nekada takođe rado uzima slatka žuta zrna) masovno došao na moje hranilište i tokom prva dva sata pecanja mi je bio najčešći ulov, uz retke sitne žutooke (bodorke), koje nisam ni stavljao u čuvarku već sam ih odmah vraćao. Kada mi je takav ribolov dosadio, odlučio sam da promenim mamac i da pređem na zrno žita. Ono američkim patuljastim somićima nije bilo baš zanimljivo, što mi je odgovaralo, ali je pecanje bilo znatno monotonije nego što volim jer su se udarci znatno proredili.
ODLUČIO SAM ZATO DA JOŠ JEDNOM obilnije dohranim dve pozicije na istoj daljini na kojoj sam do tada pecao, ali tako što ću u hranilice ubacivati samo kuvanu pšenicu beliju. Posle drugog hranjenja sam napravio pauzu za doručak, kafu i obilazak okolnih kolega, kod kojih je cverglan nemilosrdno uzimao crviće. Posle dobrih pola sata odmora ponovo sam zabacio dva fidera, sa po jednim zrnom žita na udicama... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 510-)