Štuka ih pomerila, deverika sačuvala

Mi­nu­lu se­zo­nu na jed­noj od na­ših naj­lep­ših i za va­ra­li­čar­ski ri­bo­lov naj­a­trak­tiv­ni­jih pla­nin­skih aku­mu­la­ci­ja obe­le­ži­la je, pri­lič­no neo­če­ki­va­no, pra­va re­ne­san­sa po­pu­la­ci­je ban­da­ra. Taj ma­li a vr­lo bor­be­ni pre­da­tor od­lič­no se lo­vio, na ra­dost mno­gih blin­ke­ra­ša, i pru­žio je ri­bo­lov­ci­ma mno­go uži­va­nja, ali i pro­sto­ra za is­pro­ba­va­nje ra­znih va­ra­li­ca i pri­stu­pa

Ban­dar je do pre de­se­tak go­di­na bio naj­broj­ni­ja vr­sta ri­be u Vla­sin­skom je­ze­ru i naj­če­šća lo­vi­na pri svim vi­do­vi­ma ri­bo­lo­va. Ali u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na ulo­vi su se oset­no pro­re­di­li, te su mno­gi ri­bo­lov­ci ko­ji su ra­ni­je to­kom ce­le go­di­ne naj­če­šće ci­lja­no pe­ca­li ban­da­ra po­tra­ži­li no­ve iza­zo­ve. Za sla­bi­je ulo­ve pe­ca­ro­ši su uglav­nom kri­vi­li sve broj­ni­je kor­mo­ra­ne i no­vo­pri­do­šlu gra­blji­vi­cu štu­ku, ne oba­zi­ru­ći se na či­nje­ni­cu da su i sa­mi če­sto iz­lo­vlja­va­li  gr­ge­če vi­še ne­go što je tre­ba­lo!

Ali ka­ko to sa­mo pri­ro­da mo­že da ure­di, či­ni se da je po­pu­la­ci­ja ban­da­ra u Vla­sin­skom je­ze­ru vi­tal­ni­ja no što se mi­sli­lo. Da li je to ne­ki pri­rod­ni ci­klus va­ri­ra­nja broj­no­sti ban­da­ra u je­ze­ru ili pak di­rekt­na po­sle­di­ca ma­njeg pri­ti­ska ri­bo­lo­va­ca, na­ro­či­to plov­ka­ro­ša ko­ji su se okre­nu­li lo­vu tre­nut­no naj­broj­ni­je vr­ste – de­ve­ri­ke, to mo­že­mo sa­mo na­slu­ti­ti. Tek, šta god da je raz­log, iz­ve­sno je da je se­zo­na 2020. do­ne­la vr­lo za­ni­mljiv i us­pe­šan lov ban­da­ra  Ovom pri­li­kom iz­no­si­mo ne­ka za­pa­ža­nja i is­ku­stva u ve­zi sa va­ra­li­ča­re­njem ban­da­ra u pro­te­klim me­se­ci­ma – od pro­le­ća do pre ne­ku ne­de­lju.

ME­STA. Vo­do­staj je od po­čet­ka go­di­ne bio vi­sok, ta­ko da su u ce­lom pri­o­ba­lju bi­la do­stup­na sva ka­rak­te­ri­stič­no ban­dar­ska me­sta – spru­do­vi i osun­ča­ne stra­ne str­mih oba­la, bli­zi­na ka­na­la sa iz­ra­že­nim re­lje­fom dna, po­te­si gu­ste vo­de­ne tra­ve, obo­re­na sta­bla na pod­lo­ka­nim oba­la­ma i sl.

Za­pa­že­na je, ipak, ne­ka­kva »pre­ra­spo­de­la« sta­ni­šta – no­vo­pri­do­šla štu­ka, kao do­mi­nant­ni­ja gra­blji­vi­ca, za­u­ze­la je sa­da po­zi­ci­je na ko­ji­ma je ban­dar ra­ni­je uvek bio pri­su­tan i gde se obil­no pe­cao, a on se po­vu­kao pre­ma du­bi­ni, pa se sa­da če­sto na­đe uz iste de­lo­ve oba­la kao i ra­ni­je, ali ne na du­bi­ni od 3 do 5 m i uz sam po­jas vo­de­ne ve­ge­ta­ci­je, gde je od­li­čan za­klon za štu­ku i gde se sa­ku­plja i sit­ni­ja jat­na ri­ba ko­ja je njen plen, već se uda­ljio pre­ma ve­ćoj du­bi­ni, te se če­sto hva­ta i u slo­ju vo­de de­se­tak me­ta­ra is­pod po­vr­ši­ne.

Osim to­ga, za raz­li­ku od ra­ni­jeg pe­ri­o­da, ban­dar se mno­go če­šće sre­tao i na sa­moj po­vr­ši­ni, gde su se ja­ta sit­ni­jih pri­me­ra­ka hra­ni­la i mu­ši­ca­ma, a krup­ni­ji sit­nom be­lom ri­bom (ko­ja je ta­ko­đe bi­la u po­tra­zi za in­sek­ti­ma na po­vr­ši­ni). Pri­met­no je i stal­no kre­ta­nje ja­ta: svo­je­vre­me­no se naj­če­šće mo­glo lo­vi­ti ne­pre­kid­no i po ne­ko­li­ko sa­ti na istom me­stu, što uka­zu­je na stal­no pri­su­stvo ja­ta, a ove se­zo­ne se ban­dar na istom me­stu do­bi­jao »u ta­la­si­ma« – ja­vljao bi se u vi­še uza­stop­nih za­ba­ča­ja, da bi po­sle ne­ko­li­ko mi­nu­ta ak­tiv­no­sti če­sto na­sta­la  po­du­ža pa­u­za, bez ika­kvog zna­ka pri­su­stva ja­ta tu gde je do ma­lo­pre lu­do­va­lo.

PRI­BOR. Vla­sin­ski ri­bo­lov­ci za ci­lja­ni lov ban­da­ra ra­di­je ko­ri­ste ma­lo ja­či pri­bor no što je uobi­ča­je­no za ul­tra­la­ko va­ra­li­ča­re­nje. To je vr­lo lo­gič­no – zbog gu­ste tra­ve u ko­ju se če­sto upe­tlja ulo­vlje­na ri­ba, ali i ne­ret­kih ulo­va dru­gih vr­sta, naj­če­šće štu­ke. Za­to se naj­vi­še upo­tre­blja­va­ju va­ra­li­čar­ci gor­nje t.b. do 25-30 g i du­ži­ne do 2,5 m... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 519-)