Širom Evrope sve je interesovanja pobuđuje »specijalističko« pecanje krupne mrene i rečnog šarana. Jedan od glavnih razloga popularnosti te discipline koja je između fidera i modernog šaranskog ribolova leži u tome što se njome mogu, na dobro odabranom mestu, istim priborom, pristupom, prihranom i mamcima istovremeno loviti te dve vrste riba, koje su zapravo mnogo sličnije nego što nam se na prvi pogled čini
U prethodna dva teksta o specijalističkom ribolovu bilo je reči najpre o samom pristupu, te o štapovima i mašinicama koji se koriste za takvo pecanje. Naglašeno je oba puta da je ono po mnogo čemu između fidera i modernog šaranskog ribolova, budući da se koriste i kombinuju različiti elementi taktike i pristupa iz obe discipline, baš kao i pribor, primama i mamci, pa se bez ikakvog preterivanja i natezanja može reći da specijalistički ribolov počinje tamo gde se završava fider, a da šaranski ribolov počinje tamo gde se završava specijalistički. Osnovna ideja, podsećam, jeste da se strategijom, priborom, sistemima i mamcem ide na ciljano pecanje krupnih jedinki odabranih vrsta, a ja ću probati da sve to što preciznije objasnim na primeru istovremenog specijalističkog lova šarana i mrene, na rekama sa jačim tokom. Za to se, kako pomenusmo u prošlom nastavku ovog malog serijala, koriste dvodelni štapovi krive savijanja od 1,75 lb do 2,25 lb, drugačije akcije od fidera, a i jači (bez obzira na to što neke varijante preračunavanja krive savijanja u težinu bacanja govore drugačije), upotrebljavaju se neki specifični sistemi i primenjuje posebna strategija – o čemu će biti reči ovoga puta, dok ćemo se u sledećem nastavku pozabaviti prihranama i mamcima.
IAKO MRENU I ŠARANA VEĆINA ribolovaca doživljava kao vrste koje imaju malo toga zajedničkog, osim što pripadaju istoj porodici (ciprinidima), stvari zapravo stoje bitno drugačije, budući da za lov i jedne i druge ribe možemo koristiti identičnu strategiju, sisteme, prihranu, mamce, pa čak i udice, tj. praktično sve, bilo da na nekom konkretnom terenu dele stanište ili ne. To nije nelogično, kada se samo malo bolje razmisli, jer su obe ove šaranske vrste jatne ribe, obe uzimaju hranu sa dna i rado dolaze na primamu, a imaju i usta slične građe, kojima usisavaju hranu i sklone su čak i izrazito tvrdim zalogajima, kao što su peleti, bojliji itd. Zato krenimo redom, od pristupa.
PRAVLJENJE STRATEGIJE u ribolovu podrazumeva prikupljanje svih informacija o konkretnom mestu i ponašanju ciljane vrste (odnosno u ovom slučaju dveju vrsta) relevantnih za osmišljavanje takvog pristupa koji će nam omogućiti da dođemo do bogatog ulova za relativno kratko vreme. Strategija se delom pravi na samom mestu, a mora uključiti posmatranje toka reke, kako bismo uočili eventualne znake aktivnost ribe na površini, utvrdili kako da pripremimo hranu i gde da je bacamo ne bi li stigla tamo gde nam odgovara i to u takvoj formi da privuče ribu, zatim kakve sisteme da koristimo i tome slično, ali mnogo toga možemo osmisliti i kod kuće, što dobar broj istinskih zaljubljenika u ribolov i radi analizirajući prethodna iskustva i razmišljajući o mogućim rešenjima mnogih dilema (npr. da li probati sledeći put na starom mestu za broj manji ili veći model nekih drugačijih udica od onih koje smo na poslednjem pecanju koristili ili kako zabaciti uz sam panj na kom smo ostavili nekoliko sistema, jer znamo da riba uzima samo pored njega itd.).
ZA RAZLIKU OD FIDERA, u kom je u većini situacija najbolje pecati sa jednim štapom, u specijalističkom pristupu optimalan broj štapova je dva. Fider ribolov je brz, izuzetno aktivan i potrebna je apsolutna koncentracija kada riba radi, tako da drugi štap često samo smeta i čini da ulovimo manje ribe nego što bismo uhvatili kada bismo se potpuno fokusirali na samo jedan. Specijalističko pecanje je malo sporije, a udarci su veoma vidljivi, tako da možemo raditi sa dva štapa. Štaviše, to se i preporučuje, jer nam daje mogućnost da primamu plasiramo na većem prostoru i da upotrebom različitih sistema i mamaca brže dođemo do najboljih rešenja za konkretnu situaciju.
GENERALNO, POSTOJE DVA pristupa – prvi je da se sa oba štapa baca na istu liniju hranjenja, s tim da jedan mamac bude 5–10 m uzvodnije od drugog, dok je druga varijanta da se sistemi plasiraju na različite daljine. Oba rešenja imaju prednosti i mane. Prednost ribolova na istoj liniji je to što hranilice »rade« jedna za drugu i što riba koja priđe ostaje duže u zoni pecanja, jer ima dosta hrane, koja se kontinuirano dopunjava. Pecanje na dve daljine daje nam veću šansu za uspeh ukoliko riba ne ulazi na prvu liniju. Kod takvog pristupa se drugi štap uglavnom koristi za ono što... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 521-)