U periodu kada sasvim sitna riba nije aktivna, a ona krupnija ume da se grupiše na mestima pogodnim za prezimljavanje, oni ribolovci kojima niske temperature i višesatno sedenje na obali za nekoliko trzaja ne predstavljaju problem kreću u potragu za velikim klenovima. Naš ekspert za fider i specijalist pristup ovog puta je u tome imao sjajnog saborca u vrsnom plovkarošu
Većina ljudi sredinu zime smatra dobom u kome priroda još najvećim delom »spava«, tj. aktivnosti dobrog dela biljnog i životinjskog sveta su svedene na minimum. Za neke od nas ribolovaca, međutim, to je zanimljiv period, jer je jedini u godini kada se neke vrste mogu pecati na određene efikasne načine, koji se ne mogu primenjivati u drugim delovima sezone. Osim predatorskih vrsta (štuke, smuđa, mladice, bandara...), aktivne su i u najhladnijoj vodi i neke »mirne« vrste, kao što su skobalj, mrena, plotica, klen, šljivar... Pri tom nama koji pobrojane ciprinide volimo da lovimo na ruku ide to što zimi po pravilu nema izrazito sitne bele ribe (beovice, malih kesega i krupatica itd.) tamo gde se zadržavaju krupnije jedinke gorepomenutih vrsta, pa je moguće pecati i koristeći za mamac i prihranu crve (odličan izvor mesnih proteina), što je u toplijem delu godine skoro nemoguće.
Meni je zima oduvek sinonim za ciljani lov krupnog klena, jer mi je potraga za kapitalnim »glavonjama« najveća zimska radost i već krajem jeseni imam uvek u glavi jasnu sliku klenovskih mesta na kojima ću se smrzavati tokom najhladnijih dana u nastojanju da prevarim neku veliku ribu. Nažalost. ove zime je u delu Italije u kom živim karantin (naravno zbog kovida 19) trajao skoro dva meseca, baš tokom najboljeg perioda za pecanje klena. Čim je zabrana kretanja ukinuta, pre par nedelja, krenuo sam da obilazim izgledne pozicije kako bih uhvatio zadnji voz za omiljeni mi vid ribolova. Naime, polovinom februara u severnoj Italiji poneki sunčani dan podigne temperaturu vazduha za koji stepen, ali voda ostaje ledena jer sve ovdašnje reke dolaze sa Alpa, a svako otapanje snega na njima direktno se odražava na temperaturu tekućica u koje se ta snežna voda slije, tako da dok se najveći deo snega ne otopi – u rekama i dalje vladaju zakoni zime i proleće tek treba da dođe, što je meni u ovom slučaju išlo na ruku.
OBILAZEĆI REKU POSLE dvomesečne prisilne apstinencije od pecanja imao sam utisak da svako mesto može da krije kapitalne klenove. Tokom tog izviđanja, upoznao sam jednog kolegu, koji je pecao bolonjeze tehnikom na jednoj od meni omiljenih pozicija. Prišao sam mu i zapodenuo razgovor o lovu klena, koji je potrajao par sati. Ispostavilo se da je Alberto iskusan ribolovac i takmičar, a uz to i pravi zaljubljenik bolonjeze tehnike (mnogi Italijani su za taj način pecanja, izmišljen na Apeninskom poluostrvu, emotivno vezani iz patriotskih razloga, slično kao za Ferari ili picu, pa nije nimalo čudno što mu pridaju posebnu pažnju). Kako se ispostavilo da nas spaja interesovanje za ciljani lov krupnog klena, brzo smo se dogovorili da propisno »ispoštujemo« to mesto narednih dana.
Dolazili smo neizmenično, kako je ko od nas dvojice mogao, i unapred se dogovorili da se držimo različitih tehnika kako bismo mogli da uporedimo njihove prednosti i mane i da utvrdimo da li je neka od njih bolja i zašto. Obojica smo pretpostavljali da će bolonjeze pecanje doneti najviše uspeha, ali je plan od početka bio da Alberto peca i na taj način i na štek, a da ja koristim fider i specijalist pristup.
MESTO NA KOM SMO pecali je jedna velika krivina, u kojoj reka menja smer za skoro 180 stepeni, formirajući »potkovicu«. Pristup je idealan, a obala ravna i čista, pošto je tu jedan restoran čija terasa izlazi na vodu. To je sve prava retkost na ovoj reci, najvećim delom teško pristupačnoj zbog ograđenih njiva, udaljenog puta i raznog rastinja, kroz koje se nije lako probijati, pogotovo leti.
Konfiguracija dna je veoma zanimljiva. Obala sa koje smo pecali je ojačana srednje krupnim kamenim blokovima, postavljenim kako bi se sprečila pojava klizišta, dok je ona suprotna peščana. Kameni blokovi se prostiru do polovine reke, a virovi na površini tačno ukazuju gde struja udara u njih i kovitla, tako da je lako odrediti gde bi valjalo plasirati mamac. Dno je neravnomerne konfiguracije, pa dubina od početka krivine ka njenom kraju, na delu dugom četrdesetak metara oko sredine iznosi... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 527-)