Početkom kalendarske zime se po pravilu love najkrupniji smuđevi, ukoliko vremenske prilike dozvole izlaske na vodu. Januar 2014, međutim, bio je u velikom delu Srbije natprosečno topao i suv, često više nalik na sredinu jeseni nego na prosečno najhladniji mesec, pri čemu je i voda velikih ravničarskih reka bila toplija i bistrija no što je uobičajeno. Smuđ se i u takvim uslovima mogao hvatati, ali na dobro odabranim mestima i u netipično vreme.
Prvog smuđa u 2014. godini uhvatio sam na jednom od kanala u okolini Sombora, grada u kom živim, i to već trećeg januara. Ali to je bila mala riba, pa sam se se sa drugarima dogovorio da se u potrazi za ozbiljnijim ulovom u periodu posle Božića orijentišemo na Dunav.
Na vodu smo u nekoliko navrata išli čamcem, preko dana, i tako pretražili više različitih pozicija (kamenite potese, mesta sa glinovitim dnom i panjevima, peščane sprudove...), ali su rezultati bili mršavi – tek nekoliko malih smuđeva. Pošto smo i mi primetili, kao i nekoliko drugara iz drugih gradova, sa kojima sam bio u stalnom kontaktu, da je riba najaktivnija u sumrak, odlučili smo da promenimo taktiku i da probamo da pecamo sa obale, od početka poslednjeg sata pred zalazak sunca pa otprilike do isteka prvog sata potpunog mraka.
Posle nekoliko odlaganja, sa drugarom Srđanom Probojčevićem sam na Dunav izašao 12. januara po podne, i to na jednu zabačenu poziciju, koju skoro niko ne posećuje, pa ju je najčešće moguće temeljno pretražiti. Tu sam nekoliko dana pre Nove godine pecao sa prijateljima i dobili smo samo jednu štuku od oko 1,5 kg, ali smo zbog guste magle morali da se povučemo pre mraka, pa nismo utvrdili ima li na tom mestu smuđa, što se po konfiguraciji dna moglo očekivati sa velikom izvesnošću.
Odmah po dolasku na poziciju, počeli smo da pretražujemo dno silikoncima montiranim na džig glave od dvadesetak grama, sa kojima smo lako stizali do dna, a najviše pažnje smo posvećivali mikrolokaciji na kojoj se dubina naglo menja. No pošto se riba tu nije javljala, desetak minuta pre potpunog mraka pomeramo se stotinak metara nizvodno, na nešto zahtevnije mesto sa više kamena i nanetog granja. U pokušaju da stanem na najbolju tačku, pravim pogrešan korak i voda mi ulazi u levu čizmu, ali se trudim da ne mislim na to, budući da sam posle dosta nameštanja uspeo da pronađem odličan ugao za vođenje varalica.
PREMDA IMAM VELIKO POVERENJE u Orka Kosača od 14 cm, nakon nekoliko pokidanih komada odlučujem da isprobam drugačiju vibraciju i na udicu montiram Dok Spickey – 12 cm dug šed izdužene forme, izrazito crvene boje, koji sam dva-tri dana ranije dobio na probu od konstruktora Milana Marjana Pocrnje – vlasnika firme Monarch-Dok. Glava od 19 g, oblika ragbi lopte (»football«), taman je dovoljna da ovom varalicom detaljno ispitam priobalje tik ispred sebe... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 342-)