Odavno je razbijen mit da je šaran iz otvorenih (»divljih«) voda potpuno nezainteresovan za bojlije i da ga je stoga moguće pecati samo na tradicionalne mamce poput kukuruza i valjka. Jedan od naših ribolovaca koji je najviše doprineo uviđanju netačnosti tog stava ne odustaje od svog pristupa i još jednom dokazuje koliko je on ispravan, tj. efikasan
U potrazi za boljim ulovima šarana na našim velikim rekama mnogi od nas koji pecamo u Srbiji moramo ići na vodu daleko od mesta prebivališta, i to na nekoliko dana, tj. odvojiti za pecanje ne samo značajna sredstva za gorivo i druge troškove nego i dosta vremena. Pritom, naravno, na vodu obično ne idemo onda kada čujemo da riba radi i kada se poklope povoljni uslovi već onda kad možemo, određujući termin unapred i nadajući se da će nam ići na ruku vodostaj, vremenske prilike, količina ribe na odabranom terenu i njeno kretanje, tj. ponašanje.
ČAK I POODMAKLA JESEN može dati poneki krupan ulov šarana ako pronađemo teren na kom ga koliko-toliko ima i primamom ga navedemo da se muva oko naših mamaca u potrazi za hranom. Ali što se voda više hladi, to se on sve manje kreće i jede, zadržavajući se skoro sve vreme na poznatim mu mestima, na kojima je navikao da ima neke prirodne hrane i gde mu odgovara temperatura vode.
Na takvim mestima – na žalost ribolovaca koji vole brza i (relativno) laka rešenja, odnosno ulov bez mnogo truda – ne pomažu ni sonar ni sreća već samo iskustvo, tj. poznavanje mikrolokacija na kojima smo ranijih godina imali uspeha pri pecanju u hladnoj vodi. Te zone, u kojima ja pecam, nisu krtozi u pravom smislu reči, gde zimuje toliko riba da maltene olovo ne može od njih pasti na dno, već delovi Dunava na kojima na 50 do 100 m bude po mojoj proceni najviše 10 do 15 krupnijih šarana i gde možemo i preko jeseni ostati bez ulova (a o zimi da i ne govorimo).
Ove jeseni sam jedva uspeo da izdvojim vreme za dva kampovanja na Dunavu stotinak kilometara od Novog Sada. Oba puta na vodi smo ostali dva dana i tri noći, što je kratko ali je još uvek bolje nego ništa.
PRVO OD TA DVA PECANJA bilo je u septembru. Teren smo prvo pregledali sonarom, ne da bismo videli da li ima ribe već da proverimo dubinu i raspored panjeva. Nakon toga smo malo »sondirali« dno pomoću štapa i olova na kraju najlona, pre svega da bismo utvrdili kako voda nosi olova, što nam je ukazivalo gde će mamci na dnu završavati, tj. gde treba da zabacujemo.
Nakon tih podužih priprema zabacili smo štapove, pa tek onda nahranili mesta. Kugle smo pravili od brašnaste primame Meleg Bait Groundbait Carp Special, u koju smo dodavali Fast Feed pelete i Fast Feed bojlije sa aromama »tuti-fruti« i »viršla« (»Frankfurt Sausage«), te Fast Hibrid bojlije sa aromama »tuti-fruti« i »hobotnica–lignja« (»Octopus Squid«), sve od iste firme, kao i kuvani kukuruz kom je prethodno dodat CSP (Corn Steep Powder) – kukuruzni ekstrakt u prahu. Kada se takva kugla posle nekog vremena raspadne na dnu reke, ostavlja »tepih« sa mnogo primamljivih ponuda za šarana, koji će mu zaista teško odoleti ukoliko je u blizini.
Teren je bio težak, tj. prilično nepristupačan, jer je obala bila strma i odvaljena, pa smo šator morali da postavimo visoko u šumi. Na uskom platou, koji se obrušavao, nekako smo namestili štapove, kraj kojih smo sedeli preko dana, a uveče smo se penjali strmim stepenicama do šatora, na spavanje. A uz sve to, vreme je bilo loše, sa povremenom kišom, pa je obala bila i klizava, što nam je dodatno otežavalo kretanje.
ALI SVE SE TO BRZO ZABORAVILO jer na prvi udarac nismo dugo čekali. Samo sat posle prvog hranjenja savio se jedan od mojih štapova i indikator je zasvirao. Riba je silovito »obarala ruke«, a špulna je proklizavala kao da je dril skroz otpušten, iako uopšte nije bilo tako, naprotiv! Sirova snaga dunavskog vretenaša još jednom je došla do punog izražaja, ali se na moju sreću šaran posle 6-7 minuta borbe i izvlačenja iz panja do kog je uspeo da stigne našao u meredovu. Prva riba na nepoznatom terenu se uvek dugo pamti, a ovo je pritom bio prelepi divljak težak tačno 8 kg, tako da je start bio odličan. Ribu smo slikali po mraku i odmah potom vratili u vodu. Međutim, do kraja te noći više se ništa nije desilo.
No zato je sutradan udaraca bilo i kod mene i kod drugara, čak i istovremeno na dva štapa. Riba je »ušla u hranu«, pa... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 573-)