O jednom ohrabrujućem primeru i o jednom zabrinjavajućem; o različitim shvatanjima svrhe ribolova, poštovanja propisa i borbe za čistije i bogatije ribolovne vode
Pre tridesetak godina, u velikoj meri zahvaljujući specijalizovanim časopisima i ribolovačkim TV emisijama, došlo je do ekspanzije varaličarenja i mušičarenja na ovom podneblju. U to vreme, u popularnom beogradskom klubu koji je okupljao pretežno ljubitelje lova ribe veštačkim mamcima, tokom jedne duge zimske večeri prisustvovao sam zanimljivoj raspravi o tome kakvi su ribolovci koji love različitim tehnikama. Naravno, brzo i lako se stiglo do zaključka da su oni koji vole blinkerisanje i »flaj fišing« elita i pravi sportisti, dok su svi oni koji pecaju na prirodne mamce (sa izuzetkom »uhvati i pusti« šarandžija, kojih je još uvek bilo veoma malo kod nas) svrstani u »babuškare«, vrstu pecaroša koji samo prave gužvu na vodama, ostavljaju za sobom đubre po obali i jedino misle na to kako da napune čuvarku bilo kakvom ribom, koju će, naravno, na kraju odneti kući i pojesti, podeliti komšijama itd. I taman kada se činilo da je bez po muke napokon o nečemu postignut konsenzus, jedan od najuspešnijih varaličara u tom društvu, koji valjda baš zbog toga što mu niko nije mogao osporiti ribolovačko umeće nije imao dlake na jeziku, tj. problem s tim da svakome u lice kaže šta o njemu misli, iskoristio je trenutak tišine da kaže: »Ja nikad nisam video nijednog babuškara kako grabulja »bikove« i amure. A najefikasnije na taj način ribu love oni koji imaju Sportexe.« Naravno, svaka rasprava na tu temu istog momenta je prekinuta, jer su svi prisutni dobro razumeli i to što je rečeno i ono što je prećutano a u tom iskazu je sadržano, i bili svesni da je to i te kako tačno. Bilo je to vreme kada je raspad države i dotadašnjeg društvenog uređenja bio u punom jeku, ali je ribokrađa još bila mnogo manje rasprostranjena nego danas i broj onih koji su uopšte pomišljali da se njome bave bio je znatno manji, a još je manje bilo onih koji bi se time hvalili.
OVO MI JE PALO NA PAMET poslednjeg vikenda, nakon što sam u razmaku od samo nekoliko sati po ko zna koji put video dve strane naše ribolovačke stvarnosti. Naime, preko dana sam nekoliko sati proveo na jednom malom vojvođanskom vodotoku nedaleko od Zrenjanina, gde se na potesu tek nešto dužem od stotinak metara sjatilo mnoštvo bandara. U subotu ih je tu na male varalice odlično hvatalo petnaestak ribolovaca (većinom znatno mlađih od starosnog proseka i građana Srbije i ovdašnjih ribolovaca), od kojih nijedan nije odneo nijednu ribu, iako je bilo i dosta sasvim pristojnih jedinki, dugih znatno preko (besmislene) minimalne mere za grgeča, koja iznosi 10 cm do korena repa. Uz to, bez obzira na činjenicu da je dosta ljudi pecalo na malom prostoru, pa su neminovna bila povremena prebacivanja i kačenja varalica i struna, nijednog momenta se niko nije požalio da mu bilo ko smeta, a mislim da na obalu ili u vodu bukvalno niko nije bacio ni papirić, tako da sam odatle u redakciju lista koji upravo čitate otišao više nego zadovoljan, pošto sam se, naravno, odavno pomirio s tim da nije nenormalno da čovek ode 70 km od grada na ušću Save u Dunav, sa desetak jezera, ne bi li pecao bandare malo veće od šake.
A ONDA SAM UVEČE U JEDNOJ od ribolovačkih grupa na Fejsbuku, koja pretežno okuplja kolege iz jugoistočne Srbije, naišao na prilično žučnu raspravu dveju suprotstavljenih strana – onih koji podržavaju najavljenu strožu kontrolu ribolovaca na Južnoj Moravi u narednom periodu (kako bi se sprečilo masovno odnošenje znatno veće količine skobalja, mrene i druge bele ribe nego što je dozvoljeno) sa onima koji smatraju da je to nepravedno ili neracionalno i da treba ljudima dopustiti da odnesu sve što uhvate na plovak, fider ili dubinku« (a naravno i raznim vidovima iza tih dozvoljenih tehnika manje ili više prikrivenog grabuljanja). Argumenti »legalista« svode se u suštini na to da... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 573-)