Ribolovački pribor, primama i mamci neprekidno se razvijaju a njihova ponuda raste iz godine u godinu i većina nas zadovoljstvo nalazi i u isprobavanju novih proizvoda baš kao i u odlascima na nove terene i pecanju na nove načine. Ali ima i situacija u kojima najklasičniji mogući pristup daje fantastične rezultate
Na barama na kojima pecam velike babuške vodena vegetacija još u prvoj polovini proleća toliko nabuja da primamu i mamce moram da plasiram u rupe u travi koje su često čak i manjeg prečnika od metra, a kako je dubina po pravilu nešto veća od toga, sisteme sa fiksnim plovkom je maltene nemoguće koristiti, te su potrebni klizeći, pri čemu su se najbolje pokazali oni vegler tipa (tj. sa kačenjem samo u jednoj tački, na donjem kraju).
Iako preko 20 godina tako pecam babušku, pred svaku sezonu do sada imao sam dileme oko izbora veglera jer nisam u prodaji nikada našao onaj koji bi u svakom pogledu bio baš onakav kakav bih ja želeo – ne previše upadljiv (tj. takav da u bistroj vodi deluje što prirodnije i da što manje upada ribi u oči), neotežan (kako bi moje otežanje postavljeno blizu udice spustilo mamac do dna pre nego što ga se dokopa sitna riba koja ordinira pri površini) i izduženog oblika (tj. bez tela), kakav mi se najbolje pokazao i koji se smatra najboljim za pecanje na stajaćicama.
DOSKORA SAM KORISTIO serijski pravljene veglere od providne plastike, nalik slamkama za sok, kojima je na gornji kraj dodata drečavo obojena antena, a onda sam se susreo sa veglerima koje od trske pravi moj kolega po štapu i dugogodišnji saradnik Ribolova, vrsni plovkaroš i fideraš Milan Obradović Kalaj. Na prvi pogled su mi se dopali, pa sam nabavio dvadesetak komada, i nakon što sam nekoliko nedelja intenzivno pecao na njih mogu bez preterivanja reći da sam oduševljen i da sam u njima našao sve ono što sam od plovka ovakvog tipa tražio, tj. o čemu sam maštao.
Kalajevi vegleri su izuzetno lepi i potpuno ručno napravljeni, uz brigu o baš svakom detalju. Što je još važnije, izuzetno su osetljivi, tj. registruju i najmanje pomeranje mamca i sistema. Zabacuju se precizno i zahvaljujući izduženom obliku vrlo su aerodinamični, tako da ih je u slučaju potrebe moguće plasirati i na veće daljine od onih na kojima ja na bari tražim babuške, a to je desetak metara. Sve u svemu, u svoje veglere (i druge plovke), koji koštaju otprilike duplo manje od serijski i mašinski pravljenih plovaka svetskih proizvođača, Kalaj je ugradio ne samo veliki trud već i svoje dugogodišnje iskustvo u pecanju babuške, deverike i drugih ciprinida, tako da dok god budem mogao da nabavim ove njegove rukotvorine druge plovke tog tipa ne moram da tražim; nadam se pak da će vama gore izneto pomoći da odaberete odgovarajući plovak za sebe, jer Milan radi ručno i nema proizvodne kapacitete niti ambicije da osvaja iole veće tržište.
KAO MAMAC ZA BABUŠKU u aprilu i maju skoro isključivo koristim kupovni kukuruz šećerac namenjen za ljudsku ishranu. Kako su u ovom periodu aktivne i sitna bodorka i deverika, biram veća zrna, jer na taj način koliko-toliko selektujem ribu, tj. eliminišem najsitnije jedinke pomenutih vrsta i tako povećavam šanse da do mog mamca najpre dođe neka velika barska babuška. Na to ko je proizvođač šećerca koji kupim za mamac ne obraćam odavno nikakvu pažnju, kao ni na to da li je iz zamrzivača ili je konzerviran u vodi, jer sam svašta isprobao i uverio se da nikakve razlike nema. Važno je samo da se zrna dobro odlede, ako je kukuruz bio u zamrzivaču, te da ih pravilno natičemo na udicu – ja šećerac postavljam tako da joj vrh malo izviri kroz gornji kraj (vidi sliku).
I ZA PRIHRANU SAM DUGO upotrebljavao samo šećerac, ali sam ga u poslednjih nekoliko izlazaka sa uspehom kombinovao sa kupovnim »spod-miksovima« (tj. za primamljivanje ciprinida... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 585-)