I u izuzetno lošim uslovima najupornije dunavske šarandžije, koje su spremne na dugotrajno redovno hranjenje mesta, pravljenje »rezervnih položaja« i obilaženje više takvih pozicija u jednom danu, mogu računati na poneku veliku ribu
Čim je krajem avgusta na Dunavu nizvodno od Beograda konačno prošla velika i prljava voda, koja je na neko vreme onemogućila normalan ribolov šarana na terenima oko Grocke, nastavio sam da prihranjujem poziciju na kojoj sam prethodno pecao, u panjevima na tzv. Velikoj vodi (tj. sa spoljašnje strane Gročanske ade). Dok je reka naglo opadala i bistrila se, danima su se javljali sitniji šarani, takozvani trkači, teški do najviše 3 kg, pa sam, kao i sve ostale kolege kojima je prvenstveni cilj lov većih šarana, zdušno priželjkivao da konačno usledi period stagnacije.
DA SITUACIJA BUDE JOŠ NEPOVOLJNIJA, vrućine su se nastavile, pa je temperatura u Dunavu nakon izvesnog pada opet narasla do 26 stepeni, što nije dobro za lov šarana jer je on u tako toploj vodi slabo aktivan, tj. malo se kreće, pa nije ni naročito zainteresovan za jelo.
No uprkos svemu tome, u nedelju, 27. avgusta, izašao sam na svoje mesto, dobio šaranče od 3 kg i pre polaska kući bacio neutrošenu primamu, jer sam planirao da opet dođem tu u sredu, kada sam imao slobodan dan.
TA SREDA, 30. AVGUST, ZA MENE JE bila jedan od najstresnijih dana na pecanju ove godine. Na Dunav sam stigao u 6 č i s obzirom na to da su za taj dan bile predviđene obilne padavine i nevreme praćeno grmljavinom odlučio sam da jutro provedem na splavu kod drugara, gde šarana zajednički prihranjujemo i pecamo. Čim sam stigao, zabacio sam i brzo uhvatio jednu lepu deveriku i šaranče od 1 kg, koje sam vratio. Crni oblaci i jak vetar koji je povremeno duvao činili su me sve nervoznijim, ali kada sam oko 9,30 video da kiše nema a i da je prognoza koju pratim na internetu promenjena, tj. da po njoj padavina neće biti, bar ne skoro, odlučio sam da odem u panjeve, koji su 2 km udaljeni od marine u kojoj držim čamac. Međutim, tek što sam stigao i zabacio dva štapa, kao za pakost počela je kiša, praćena grmljavinom i vetrom, pa sam brže-bolje pobegao opet na splav kod drugara i sklonio se na brodić, gde sam nestrpljivo čekao da sve to stane.
Kada se to konačno desilo, usledila je sparina, a onda je izgrejalo sunce, ali sam svejedno video da u daljini pada kiša... Vreme je bilo katastrofalno i nisam imao nikakvu nadu da bi riba mogla da radi. U 11 č došao je drugar na splav, skuvao nam kafu i kako to obično biva, kretoše priče i nagađanja šta će biti. Ja sam iz nekog razloga prihvatio prijateljevu tezu da kiše neće biti i u 14 č ponovo ubacio štapove i ostalu opremu u čamac i po drugi put tog dana krenuo na Veliku vodu, u panjeve.
TOKOM PRVOG SATA pecanja tog popodneva vladalo je totalno mrtvilo. Nije čak bilo ni sitne bele ribe da makar ćušne hranilicu. Iznerviran, odlučio sam da spakujem jedan od tri zabačena štapa, tim pre što mi se jedan veliki crni oblak približavao, što je nagoveštavalo brzu novu bežaniju. Dok sam se pakovao, okrenuo sam se u jednom momentu ka štapovima, od kojih sam bio udaljen oko 2 m, i video da je jedna od dve i dalje zabačene Germine savijena. No kako se vrh nije pomerao, već je samo bio iskrivljen ka vodi, pomislio sam da je tok naneo neku veliku granu na najlon, pa sam nonšalantno uzeo štap u ruku. Na to je usledila »povratna kontra«, jer je riba koja je ipak bila na udici na dodatni otpor reagovala otimanjem, a ja sam osetio da je s druge strane ozbiljan protivnik, pa sam počeo da »pumpam« koliko god sam mogao u nastojanju da ribu »odlepim« od dna i nekako je navedem da iz panjeva izađe na čistinu.
ŠARAN TADA KREĆE NA VODU, a ja pokušavam da ga prebacim sa desne strane čamca, jer znam da sa leve nema šanse da ga izvadim zbog ogromne potopljene grane... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 593-)