U ovom nastavku serijala o fider tehnici bavimo se delom pribora bez kog je ona nezamisliva – štapovima, od čijih karakteristika i upotrebljivosti umnogome zavisi svaki ishod našeg ribolova s hranilicom
Laički posmatrano, maltene svaki štap (uključujući i većinu teleskopa bez vođica) može da se upotrebi za pecanje sistemom s hranilicom, barem teoretski. Međutim, potpuni smisao fider tehnika dobija tek upotrebom namenski napravljenog štapa, od čijih je specifičnih karakteristika svakako najbitnija ta da ima izmenljive vrhove različite snage odnosno težine bacanja. U svetu danas postoji zaista mnogo firmi koje proizvode veliki broj različitih modela fider štapova, ili bolje rečeno – gotovo da ne postoji firma u svetu koja proizvodi štapove a da u svom asortimanu nema i fidere. Iz godine u godinu sve se više povećavaju i ponuda i kvalitet, a cene ukupno uzev postaju sve pristupačnije. Praktično sve iole veće robne marke štapova prisutne na evropskom tržištu imaju u ponudi i fidere, koji na prvi pogled svi izgledaju praktično isto, ali se mogu i znatno razlikovati po konstrukciji i načinu na koji su napravljeni. Uzgred, osim oznake »feeder«, koja se daleko najčešće koristi da bi nedvosmisleno ukazala na namenu štapova sa izmenljivim vrhovima od punog materijala, kod nekih firmi (i »brendova«) u upotrebi su i nazivi »quiver«, »picker«, »multi-tip«, »ledger« i »barbel«.
FIDERI SE U DANAŠNJE VREME UGLAVNOM izrađuju od karbona raznih modula elastičnosti (a najviše, bar po tvrdnjama proizvođača, od onih s visokim modulom), fiberglasa ili od kombinacije ta dva materijala. Zahvaljujući kvalitetnim karbonskim vlaknima i smolama novije generacije, moguće je dobiti izuzetno snažne, čvrste i oštre blankove veoma malog prečnika i male težine, ali su naravno takvi štapovi skuplji od onih načinjenih od lošijeg ili ranije razvijenog materijala. Većina jeftinijih štapova se pravi sa znatnim udelom vlakana od fiberglasa ili pak od čistog fiberglasa, što znatno umanjuje cenu ali i kvalitet, jer su ti štapovi teži a »mekši« (savitljiviji) od karbonaca, pa su njima u principu zadovoljni samo početnici ili rekreativci koji na fider eventualno pecaju tri-četiri puta godišnje, ne obraćajući ni najmanje pažnje na karakteristike pribora koji pritom koriste.
KONSTRUKCIJSKI GLEDANO, IAKO JE fider dubinska tehnika, štapovi za ovaj način ribolova su sličniji mečevima (tj. modelima namenjenim za pecanje na plovak na većim daljinama) nego ostalim dubincima, a i od jednih i od drugih štapova razlikuju se po tome što umesto klasičnog vrha imaju nekoliko izmenljivih vrhova, s većim brojem malih vođica. Većina fidera ispod izmenljivih vrhova ima tri segmenta, tj. sastoji se iz osnovnog dela sa rukohvatom, srednjeg segmenta i gornjeg dela u koji se umeću vrhovi od punog materijala.
U katalozima, a često i na samim štapovima ovakve konstrukcije, postoji oznaka broja delova, npr. »3+3« ili »3+2« itd., pri čemu prvi broj označava broj delova ispod (izmenljivog) vrha, a drugi pokazuje koliko se (različitih) vršnih segmenata u kompletu dobija.
Osim goreopisanih modela sa »tri plus« segmenta postoje i »dva plus« fideri, koji se brže montiraju od trodelaca (zbog čega se često opisuju kao »već spremni štapovi«, tj. na engleskom »ready rods«), a po pravilu su i nešto jači i pravilnije akcije pod opterećenjem jer imaju jedan spoj manje. U suštini, njihov glavni problem za većinu ribolovaca predstavlja srazmerno velika transportna dužina, koja za štapove od 3,6 m iznosi nešto preko 180 cm, pa ih u manje automobile nije lako spakovati (pogotovo ako ih još nosimo u futroli).
Postoje i kratki dvodelci, dugi uglavnom 2,7 ili 3 m, koje proizvođači najčešće označavaju... (Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 604-)