Sve prazniji sendvič

Ve­li­ki jaz ko­ji po pi­ta­nju obo­ga­ći­va­nja na­ših vo­da ve­štač­kim pu­tem po­sto­ji iz­me­đu za­kon­ske re­gu­la­ti­ve i prak­se ri­bo­lov­ci sve če­šće po­ku­ša­va­ju da ne­ka­ko pre­mo­ste. A to otva­ra broj­na pi­ta­nja o ko­ji­ma po svoj pri­li­ci sko­ro ni­ko ne raz­mi­šlja, bar ne ozbilj­no i re­dov­no

Odav­no ni­je taj­na da u Sr­bi­ji ima slu­ča­je­va da ri­bo­lov­ci sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no po­ri­blja­va­ju vo­de na ko­ji­ma pe­ca­ju, i to ne sa­mo pu­šta­ju­ći u njih raz­ne ri­be ko­je ne­gde dru­gde ulo­ve, već po­ne­kad i ku­pu­ju­ći mlađ ili od­ra­sle je­din­ke od pro­iz­vo­đa­ča. Ta­ko se, pri­me­ra ra­di, mla­di­ca »spon­ta­no« po­ja­vi­la u Ni­ša­vi; štu­ka u Vla­sin­skom je­ze­ru; ve­li­ko­u­sti bas u je­ze­ru Šu­ma­ri­ce kod Kra­gu­jev­ca, u jed­noj aku­mu­la­ci­ji na pod­ruč­ju Be­o­gra­da i u zre­nja­nin­skoj Pe­ska­ri itd., a i amur se po­vre­me­no »ni­ot­ku­da stva­ra« u ne­kim ka­na­li­ma i je­ze­ri­ma (ma­da tre­ba re­ći, pot­pu­ne in­for­ma­ci­je ra­di, da je on u re­ka­ma po­čeo da se mre­sti, pa je sa­da­šnja po­pu­la­ci­ja te ri­be kod nas bar de­lom i pri­rod­nog po­re­kla).

SA­MO­I­NI­CI­JA­TIV­NA PO­RI­BLJA­VA­NJA NE­SPOR­NO SU NE­LE­GAL­NA. Na­i­me, po Za­ko­nu o za­šti­ti i odr­ži­vom ko­ri­šće­nju ri­bljeg fon­da, za po­ri­blja­va­nja je ovla­šćen sa­mo ko­ri­snik ri­bar­skog pod­ruč­ja od­no­sno za­šti­će­nog pri­rod­nog do­bra, ko­ji tu vr­stu po­slo­va mo­že oba­vlja­ti je­di­no na osno­vu pro­gra­ma upra­vlja­nja i u skla­du sa od­red­ba­ma po­me­nu­tog za­ko­na, a nji­me je, iz­me­đu osta­log (kao što je bi­lo i pret­hod­nim, iz 2009. go­di­ne), u Sr­bi­ji za­bra­nje­no u otvo­re­ne vo­de uno­si­ti ma ko­ju aloh­to­nu vr­stu ri­ba, pa i amu­ra, ba­sa, ba­bu­šku, tol­sto­lo­bi­ka... S dru­ge stra­ne, ni­je ih te­ško raz­u­me­ti, i to kao svo­je­vr­sni vid sa­mo­po­mo­ći kom pri­be­ga­va­ju lju­di ko­ji sma­tra­ju da oni či­ji je to po­sao ne ra­de u jav­nom in­te­re­su i u in­te­re­su una­pre­đe­nja op­šteg do­bra ko­je pred­sta­vlja­ju i ri­bo­lov­ne vo­de i ri­blji fond.

BAŠ JE PO­RI­BLJA­VA­NJE TE­MA KO­JA ov­da­šnje ri­bo­lov­ce pri­met­no žu­lja, na­ro­či­to on­da ka­da tre­ba da odvo­je no­vac za ku­po­vi­nu do­zvo­le, a po­go­to­vo ako ona pri­tom još po­sku­pi, kao što je ove go­di­ne slu­čaj. Ta­da se kao je­dan od ja­čih ar­gu­me­na­ta pro­tiv po­sku­plje­nja ve­o­ma če­sto po­sta­vlja i pi­ta­nje ko­li­ko je nov­ca ak­tu­el­ni ko­ri­snik ulo­žio u po­ri­blja­va­nja, ko­jih vo­da i ko­jim vr­sta­ma. Pri­tom se, da­ka­ko, po pra­vi­lu kon­sta­tu­je da po­ri­blja­va­nja go­di­na­ma ili čak de­ce­ni­ja­ma ni­je bi­lo na mno­gim vo­da­ma ili da su ona bi­la mi­ni­mal­na (»tek da se za­ma­žu oči pe­ca­ro­ši­ma«). Ali vr­lo je iz­ve­sno i to da oni ko­ji ta pi­ta­nja po­sta­vlja­ju (a i oni ko­ji sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­nim po­ri­blja­va­nji­ma pri­be­ga­va­ju) u ob­zir ne uzi­ma­ju ra­zna si­stem­ska ogra­ni­če­nja, tj. manj­ka­vo­sti ko­je za po­sle­di­cu i ima­ju ova­kvo sta­nje ka­kvo ima­mo. Iako smo se ovog pi­ta­nja uz­gred­no do­ta­kli ne­dav­no u jed­nom tek­stu, na­la­zim za po­treb­no da se ti­me ovog pu­ta ma­lo op­šir­ni­je po­za­ba­vim, iz­me­đu osta­log i za­to što je evi­dent­no da će ini­ci­ja­ti­va da ri­bo­lov­ci po­ri­blja­va­ju vo­de, kad već ko­ri­sni­ci ne mo­gu ili ne­će, u vr­lo bli­skoj bu­duć­no­sti bi­ti sve vi­še.

S JED­NE STRA­NE, PRO­BLE­MA­TIČ­NO je sle­de­će: da bi ko­ri­sni­ci uop­šte bi­li oba­ve­za­ni da po­ri­blja­va­ju svo­je vo­de, po­treb­no je da se Pro­gra­mom upra­vlja­nja, ko­ji za ko­ri­sni­ka na osno­vu ura­đe­nog mo­ni­to­rin­ga iz­ra­đu­je jed­na od or­ga­ni­za­ci­ja ko­je su re­gi­stro­va­ne (pod­ra­zu­me­va se – u Sr­bi­ji) za struč­na ili na­uč­na is­tra­ži­va­nja iz obla­sti ri­bo­lov­nog ri­bar­stva, ih­ti­o­lo­gi­je, ri­bar­stve­ne bi­o­lo­gi­je ili eko­lo­gi­je kop­ne­nih vo­da, utvr­di da ne­kih autoh­to­nih vr­sta ri­ba ne­ma do­volj­no. Da­kle, za po­če­tak, ne­ma ne­čeg što je vr­lo va­žno da bi se ra­di­lo ka­ko tre­ba i  išlo na­pred – ne­ma, na­i­me, ni po­ten­ci­jal­nog kon­flik­ta iz­me­đu ak­te­ra, bu­du­ći da dr­ža­va i da­je vo­de na upra­vlja­nje i po­tom oni­ma ko­ji­ma ih je da­la prak­tič­no od­re­đu­je ko će pro­ce­ni­ti da li oni tre­ba da po­ri­blja­va­ju ili ne. Di­rekt­ni­je re­če­no, za­ko­no­da­vac oče­ku­je da ko­ri­sni­ci pla­te ovla­šće­nim fir­ma­ma iz­ra­du ana­li­ze sta­nja nji­ho­vih ri­bo­lov­nih vo­da ko­ja bi mo­gla po­ka­za­ti da ri­be ne­ma do­volj­no i da je po­treb­no vr­ši­ti po­ri­blja­va­nja ra­znim autoh­to­nim vr­sta­ma, što ta­ko­đe ko­šta. Pri­tom ne­ma ni­ka­kvih in­stru­me­na­ta pro­ve­re tač­no­sti mo­ni­to­rin­ga (ko­ji, uz­gred bu­di re­če­no, ko­ri­sni­ci ne pla­ća­ju baš ma­lo). S dru­ge stra­ne, a što je bar jed­na­ko lo­še, no­tor­na je či­nje­ni­ca da je na­bav­ka mla­đi ve­ći­ne autoh­to­nih vr­sta ri­ba prak­tič­no ne­mo­gu­ća na­pro­sto za­to što je broj vr­sta ko­je se ne ga­je ra­di je­la već ra­di uno­še­nja u vo­de ve­o­ma ogra­ni­čen, kao i ko­li­či­ne ri­be ko­je se mo­gu za tu na­me­nu na tr­ži­štu na­ba­vi­ti. Na­ši ko­ri­sni­ci, za raz­li­ku od svo­jih ko­le­ga u Slo­ve­ni­ji, na pri­mer, ni­su u oba­ve­zi da ima­ju mre­sti­li­šta u ko­ji­ma pro­iz­vo­de mlađ za svo­je po­tre­be, či­je vi­ško­ve bi mo­gli i pro­da­va­ti i ta­ko ostva­ri­va­ti do­bit ko­ju će po­tom da­lje ula­ga­ti u ču­va­nje vo­da i u svoj rad uop­šte.

Kad se i to ima u vi­du, ni­je ni­ma­lo čud­no što ko­ri­sni­ke iz ne­for­mal­ne gru­pe »dr­žav­nih lju­bi­ma­ca«, tj. one ko­ji su vo­de do­bi­li u okvi­ru po­de­le »par­tij­skih ple­no­va«, ni­ko i ne po­mi­šlja da ozbilj­no te­ra da bi­lo ko­ju vo­du bi­lo či­me po­ri­blja­va­ju, ni­ti ta­kvi­ma pa­da na pa­met da uop­šte od­go­va­ra­ju na pi­ta­nja ri­bo­lo­va­ca o to­me ko­je su vo­de po­ri­bi­li i či­me (a naj­če­šće ni na bi­lo ko­ja dru­ga pi­ta­nja). Oni pak ko­ri­sni­ci ko­ji ni­su u tom po­vla­šće­nom po­lo­ža­ju uglav­nom po­ri­blja­va­ju ko­li­ko mo­gu (tj. mo­ra­ju), či­me (iz­me­đu osta­log) po­ka­zu­ju kup­ci­ma svo­jih do­zvo­la da ne­što ula­žu u una­pre­đe­nje po­ve­re­nih im vo­da, tj. da pri­hod od do­zvo­la ne od­la­zi sa­mo na pla­te za­po­sle­nih i u za­ra­du vla­sni­ka.

ALI O PO­RI­BLJA­VA­NJI­MA SE MO­ŽE raz­mi­šlja­ti i di­sku­to­va­ti i iz ra­znih dru­gih uglo­va, što kod nas ni­je slu­čaj, a vr­lo iz­ve­sno ne bi bi­lo štet­no. S jed­ne stra­ne, pi­ta­nje je da li bi uop­šte bi­lo po­treb­no ve­štač­kim uno­še­njem po­ve­ća­va­ti broj­nost autoh­to­nih vr­sta, da­kle onih ko­je se pri­rod­no mre­ste u na­šim vo­da­ma, ka­da bi se va­lja­no šti­ti­li mrest i mre­sti­li­šta (ko­ja bi tre­ba­lo i plan­ski odr­ža­va­ti), te ka­da bi pri­ti­sak na vo­de (tj. iz­lov) bio za­i­sta kon­tro­li­san ka­ko tre­ba. Sko­ro da ne­ma struč­nja­ka ko­ji ne sma­tra da bi­smo uz ta­kve me­re pri­rod­nim pu­tem mo­gli ima­ti ta­kav pri­ra­štaj ri­bljih po­pu­la­ci­ja ka­kav se ne bi mo­gao po­sti­ći ni da ce­la go­di­šnja pro­iz­vod­nja ri­be iz svih rib­nja­ka u Sr­bi­ji bu­de pu­šte­na u otvo­re­ne vo­de.

S dru­ge stra­ne, ni­je ni­ma­lo ne­lo­gič­no za­pi­ta­ti se ko­ji je uop­šte smi­sao po­ri­blja­va­nja vo­da ko­je se ču­va­ju sla­bo ili ni­ka­ko, jer to ne da ni­je do­ma­ćin­sko po­slo­va­nje, već je, na­pro­tiv, za­pra­vo ra­si­pa­nje nov­ca ko­jim ve­ći­na ku­pa­ca do­zvo­la za pe­ca­nje pla­ća da se ri­blji fond ču­va za one ko­ji po­šte­no pe­ca­ju, a ne da se uve­ća­va ka­ko bi lo­po­vi mo­gli lak­še i vi­še da kra­du. 

S tre­će stra­ne, ni­je te­ško raz­u­me­ti one ri­bo­lov­ce ko­ji vi­de da su vo­de na ko­je idu sve pra­zni­je, tj. sve ma­nje iz­da­šne, a da oni ko­ji bi tre­ba­lo da ra­de na nji­ho­vom una­pre­đi­va­nju za to ne da­ju ni pet pa­ra. Oni pred­u­zi­mlji­vi­ji me­đu ta­kvi­ma po­ku­ša­va­ju da spre­če da »mast ode u pro­past«, tj. na­sto­je da »ge­ril­skim ak­ci­ja­ma« po­pra­ve ono što im se či­ni da se po­pra­vi­ti da, osla­nja­ju­ći se pri­tom na en­tu­zi­ja­zam, do­bru vo­lju, pret­po­stav­ke, is­ku­stva ko­le­ga sa slič­nih te­re­na itd. Na­rav­no, uz sve po­bro­ja­no, kod onih ko­ji uop­šte zna­ju da sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­nim po­ri­blja­va­njem kr­še za­kon po­sto­ji na lič­nom uvi­du za­sno­va­no uve­re­nje da za to ne­će bi­ti sank­ci­o­ni­sa­ni, jer bi za po­če­tak u neo­vla­šće­nom po­ri­blja­va­nju tre­ba­lo da ih uhva­te oni ko­ji su svo­jim ne­a­de­kvat­nim ra­dom do­ve­li do to­ga da ne­kom uop­šte pad­ne na pa­met da ku­pu­je ri­bu i pu­šta je u svi­ma do­stup­nu vo­du ko­ja se lo­še ču­va. Iako ta­kve ak­ci­je la­i­ka ne da­ju uvek po­vo­ljan re­zul­tat, sa­ma okol­nost da se de­ša­va­ju ima i je­dan po­zi­tiv­ni aspekt, bu­du­ći da po­ka­zu­je iz­ve­snu vo­lju bar de­la po­je­di­na­ca da ulo­že svo­je vre­me, trud pa i no­vac u ne­što što je od ko­ri­sti za za­jed­ni­cu.

SVE U SVE­MU, PRO­PI­SI SU U OVOM slu­ča­ju jed­no, re­al­nost ne­što dru­go, a ono či­me taj per­ma­nent­ni kon­flikt re­zul­ti­ra je ne­što sa­svim tre­će. Na­ža­lost, čak i ka­da to tre­će ne­kim ču­dom ne is­pad­ne lo­še, naj­če­šće ne po­tra­je du­go. Što ni­ka­ko ni­je do­bro. (-Tekst ob­ja­vljen u li­stu Ri­bo­lov br. 606-)