Ekipa iskusnih šarandžija unapred se pomirila s tim da će na ribom izuzetno bogatom jezeru ovog puta morati mnogo da se pomuči za svaki udarac i ulov i da će šaran »kilavo« jesti. Stvari su, međutim, maltene od samog starta, krenule u potpuno neočekivanom pravcu
Kada mi je pre par meseci prijatelj Saša Pjeranović, rodom iz Dervente, a nastanjen kao i ja u Nemačkoj, rekao da je još krajem prošle godine rezervisao na sedam dana jezero Pelagićevo, jedan od najpoznatijih šaranskih revira u Bosni, i pozvao me da se pridružim ekipi koja će tamo ići, u prvi mah nisam bio posebno oduševljen, ali takav poziv ipak nisam mogao da odbijem. Deo ekipe išao je kolima, jer je samo tako bilo moguće poneti sav potrebni pribor, opremu, mamce i prihranu, a deo avionom.
SAŠA JE NA TOJ VODI, površine 19 ha, čuvenoj po velikoj prosečnoj težini šarana i lepom ambijentu, pecao 3-4 puta, a sada je tako organizovao odlazak da smo od 1. do 8. juna na njoj bili samo nas petorica, pri čemu su Kića, Saša i Boža bili sami na svojim pozicijama, a moj dugogodišnji kompanjon Zoća i ja, kao i uvek kada idemo negde na više dana, pecali smo zajedno sa jednog mesta.
Čim smo stigli, menadžer jezera Kristof nam je rekao da je mrest dela šarana još u toku, dok su ga ostali većinom tek završili. Naime, sve je to kasnilo zbog neočekivanog dužeg pogoršanja vremena, s gradom i kišom koji su ohladili vodu i »presekli« apetit ribe, pa smo se spremili na to da će pecanje verovatno biti teško i da bi se moglo čak desiti i da ništa ne uhvatimo. Za razliku od većine drugih šaranskih revira na Balkanu, ovde je akcenat na veličini jedinki, a ne na brojnosti, tako da ih se ne ulovi mnogo ni kada riba odlično radi, ali su prosečne težine zaista velike (vidi okvir »O jezeru« – prim. ur.).
IMAJUĆI SVE TO U VIDU, ISPRVA smo pecali uz minimalno hranjenje, tako što smo u čamce na daljinsko upravljanje, kojima smo razvlačili sisteme na daljinu od 150 do 180 m (pod drugu obalu), ubacivali samo po 10 do 20 bojlija po štapu. Uz to smo koristili manje mamce – uglavnom po jedan tonući bojli od 22 mm i nešto manji pop-ap (od 16 odnosno 18 mm). Računali smo da ćemo tom taktikom sa što manjom količinom hrane oko mamca i zabacivanjem na razne strane eventualno uspeti da presretnemo neku ribu u prolazu i navedemo je da »usput« nešto gricne.
Međutim, na naše iznenađenje, riba je počela da radi neočekivano dobro, naročito kod Saše, koji je prve večeri imao pet šarana, od čega su dva bila teža od 20 kg! Na mom i Zoćinom mestu je početak bio nešto sporiji, budući da smo najpre imali dve babuške, koje je on upecao (moj i njegov stari dogovor je da kad lovimo zajedno, nezavisno od toga na čiji se štap riba javi, kontrira i ribu vadi onaj ko je tog momenta bliži). Zato smo ga prozvali »Babuškar«, što mu baš i nije bilo pravo, ali nas je brzo ućutkao uhvativši već naredne večeri svog do sada najvećeg šarana u karijeri, teškog 24 kg.
TADA SMO VEĆ DEFINITIVNO SHVATILI da riba jede potpuno normalno, pa smo počeli da postepeno povećavamo količinu hrane, tako da smo poslednjih dana čamce za prihranjivanje punili do vrha, otprilike kao što Turci pune kola kad krenu iz Nemačke kući na odmor.
Interesantno je i to da iako se često čuje da se na Pelagićevu i velike ribe pecaju na male bojlije, prečnika od oko 12 do 16 mm, mi nismo išli tim putem. Kada smo na gorepomenutu kombinaciju, u kojoj je jedan bojli bio promera 22 mm a drugi 16 mm, dobili babuške od 1-1,5 kg, Zoća i ja smo odmah prešli na mnogo veće bojlije. Njih smo ručno pravili, na licu mesta... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 613-)