Tri skoka po metru

Sve ve­ći pri­ti­sak na iz­gled­na me­sta na na­šim ve­li­kim re­ka­ma i sve ma­nje pri­stu­pač­nih po­zi­ci­ja za ri­bo­lov sa oba­le pro­sto pri­mo­ra­va­ju pe­ca­ro­še da se ako su ika­ko u mo­guć­no­sti okre­ću pe­ca­nju iz čam­ca. A iz plo­vi­la se gra­blji­vi­ce na Sa­vi, Du­na­vu i Ti­si sve vi­še lo­ve teh­ni­kom »ver­ti­ka­li­sa­nja«, ka­ko na si­li­kon­ske va­ra­li­ce, ta­ko i na ke­de­re

Što se le­ti vo­da ve­li­kih rav­ni­čar­skih re­ka vi­še za­gre­va i bi­stri, to se iole krup­ni­ji smuđ ra­di­je po­me­ra od oba­le ka cen­tral­nom to­ku svu­da gde ne­ma iz­ra­zi­to ja­kog pro­to­ka vo­de (ko­ji ipak do­no­si ve­ću ko­li­či­nu ki­se­o­ni­ka i bar ma­lo ni­žu tem­pe­ra­tu­ru). Uz to, ni kla­sič­nih, vre­men­ski vr­lo pre­ci­znih »cu­go­va« če­sto ne­ma, kao ni po­ja­ve smu­đa na onim me­sti­ma u pri­o­ba­lju ko­ja su u dru­gim de­lo­vi­ma se­zo­ne iz­gled­na jer im pri­la­zi u po­tra­zi za sit­nom ri­bom. Ume­sto to­ga, on lo­vi na uskom pro­sto­ru svog sta­ni­šta, u si­gur­no­sti za nas ne­pro­zir­ne du­bi­ne i tu gde mu pro­tok do­no­si sve­ži­nu. U ta­kvim uslo­vi­ma, u ko­ji­ma je smuđ u su­šti­ni pa­si­van, ulov nam naj­pre mo­gu do­ne­ti teh­ni­ke ko­ji­ma se pre­tra­žu­je ve­li­ko pod­ruč­je za krat­ko vre­me, a na ve­li­kim rav­ni­čar­skim te­ku­ći­ca­ma od njih je već si­gur­no znat­no vi­še od de­ce­ni­je jed­na od naj­pro­duk­tiv­ni­jih ver­ti­kal­no dži­go­va­nje, tj. lov na pri­rod­ne i ve­štač­ke mam­ce pla­si­ra­ne di­rekt­no is­pod vr­ha šta­pa iz čam­ca no­še­nog sna­gom to­ka.

»Ver­ti­ka­li­sa­nje« je, da­kle, u iz­ve­snom smi­slu zah­tev­na teh­ni­ka, uto­li­ko što je njom re­al­no mo­gu­će lo­vi­ti sa­mo iz plo­vi­la. Za taj na­čin lo­va gra­blji­vi­ca ni­je po­go­dan baš sva­ki pri­bor, ali o to­me pre­vas­hod­no ra­ču­na vo­de spe­ci­ja­li­sti, dok oni ko­ji ta­ko sa­mo po­vre­me­no pe­ca­ju uglav­nom bez ve­ćih pro­ble­ma uspe­šno ko­ri­ste iste kom­ple­te ko­ji­ma lo­ve i kla­sič­nim dži­go­va­njem (za­ba­ci­va­njem i pri­vla­če­njem va­ra­li­ce ili ke­de­ra, bi­lo iz plo­vi­la ili sa oba­le).

DA­KLE, OD PO­SE­DO­VA­NJA SPE­CI­JAL­NOG pri­bo­ra va­žni­je je do­bro oda­bra­ti te­ren na kom će­mo iz čam­ca ko­ji reč­na stru­ja no­si po­ku­ša­ti da ke­de­ra ili si­li­kon­ca pla­si­ra­mo smu­đu is­pred no­sa.

Po­god­na me­sta su sko­ro sva ona ko­ja su u bli­zi­ni reč­nih ostr­va sa str­mim oba­la­ma, za­tim ula­zi u reč­ne ru­kav­ce, si­dri­šta bar­ži i bro­do­va... Ide­al­ni su de­lo­vi reč­nog to­ka sa ka­me­nom, šljun­kom ili tvr­dom ze­mljom (da­kle sa ne­što br­žom vo­dom), gde dno ko­so po­ni­re u du­bi­nu pod du­žim od­se­kom. »Ver­ti­ka­li­sti« ko­ji ima­ju so­nar tra­že po­to­plje­ne pa­nje­ve, ru­pe na dnu, ve­će ste­ne, te pod­vod­ne rto­ve i pla­toe u du­bi­ni. Te ve­će pre­pre­ke na dnu »se­ku« stru­ja­nje, stva­ra­ju­ći vr­tlo­ge, dok de­pre­si­je dna pra­ve ma­nje ili ve­će ko­vi­tla­ce, što do­dat­no obo­ga­ću­je vo­du ki­se­o­ni­kom.

NA OVAJ NA­ČIN NAJ­BO­LJE SE lo­vi oštrim šta­po­vi­ma vr­šne ak­ci­je i ma­le du­ži­ne, od oko 1,8 do naj­vi­še 2,4 m. Te­ži­na ba­ca­nja šta­pa tre­ba da bu­de to­li­ka da on bez ve­ćeg sa­vi­ja­nja vr­ha dr­ži te­ret op­ti­mal­ne te­ži­ne, što će re­ći da je za džig gla­vu od oko 25 g (ka­kvom se u uslo­vi­ma ma­log let­njeg vo­do­sta­ja, pri­me­ra ra­di, mo­že na »ver­ti­ka­lu« lo­vi­ti na ve­ći­ni me­sta na Du­na­vu i Sa­vi u oko­li­ni Be­o­gra­da) do­vo­ljan štap re­al­ne te­ži­ne ba­ca­nja od 40 do 45 g. Ra­di što lak­šeg ra­da i što bo­lje de­tek­ci­je tr­za­ja, pre­po­ru­ču­jem vam da uko­li­ko ste u mo­guć­no­sti za ova­kvo pe­ca­nje ko­ri­sti­te va­ra­li­ča­rac či­ja su oštri­na i po­u­zda­nost re­zul­tat upo­tre­be kva­li­tet­nog kar­bo­na od kog je blank na­pra­vljen, a ne ve­li­ke de­blji­ne zi­da i te­ži­ne šta­pa. Pod­ra­zu­me­va se da ma­ši­ni­ca tre­ba da ima po­u­zda­nu koč­ni­cu i da bu­de ta­kve te­ži­ne da je te­ži­šte kom­ple­ta (me­sto gde je on, kad ga pod­u­pre­mo, u rav­no­te­ži) što bli­že tač­ki u ko­joj dr­ži­mo štap. Sve vi­še na­ših ri­bo­lo­va­ca ko­ji ova­ko pe­ca­ju ko­ri­sti mul­ti­pli­ka­to­re zbog to­ga što su lak­ši od sta­ci­o­na­ra­ca sa me­ha­ni­zmom iste sna­ge i što jed­no­stav­nim pri­ti­skom pal­ca na dug­me omo­gu­ća­va­ju mo­men­tal­no ot­pu­šta­nje do­volj­ne ko­li­či­ne stru­ne pri na­i­la­sku na me­sto s ve­ćom du­bi­nom, ali se i sta­ci­o­nar­nim če­kr­ci­ma mo­že jed­na­ko uspe­šno lo­vi­ti.

Džig udi­ca mo­ra bi­ti kva­li­tet­na, što zna­či vr­lo oštra ali ja­ka, jer pri ova­kvom pe­ca­nju po­sto­ji vi­še ne­go re­al­na mo­guć­nost da se osim smu­đa ja­vi som (a na­rav­no i kru­pan bu­cov, ko­ji na spo­ro vo­đe­ne mam­ce spu­šte­ne na dno uda­ra če­šće ne­go što se mno­gi­ma či­ni).

Od flu­o­ro­kar­bo­na su za pred­vez bo­lji iz­bor »šok-li­de­ri« od kva­li­tet­nog naj­lo­na ot­por­nog na kr­za­nje. Za upre­de­nu stru­nu no­si­vo­sti oko 10 kg (tj. preč­ni­ka pri­bli­žno 0,16 mm) od­go­va­ra­ju­ći su pred­ve­zi no­si­vo­sti oko 18 kg, tj. de­blji­ne oko 0,56 mm, a ka­ko je u ova­kvom pe­ca­nju kr­za­nje vr­šnog de­la stru­ne vr­lo iz­gled­no, na njoj se ne is­pla­ti šte­de­ti.

VE­ĆI­NA RI­BO­LO­VA­CA OVU VA­RI­JAN­TU dži­go­va­nja po­ve­zu­je s lo­vom na ke­de­ra mon­ti­ra­nog na džig udi­cu s na­li­ve­nom olov­nom gla­vom, iako i si­li­kon­ci mo­gu bi­ti vr­lo lov­ni, na­ro­či­to u mut­ni­joj vo­di. Po­seb­no su se do­bro za ovu pre­zen­ta­ci­ju po­ka­za­li tzv. ne­ak­tiv­ni še­do­vi, s igli­ča­stim ili vi­lju­ška­stim re­pom, po­go­to­vo ako uz to ima­ju ši­ro­ka le­đa, ko­ja pri po­di­za­nju pra­ve ma­lo ve­ći ot­por i da­ju bla­gu le­lu­ja­vost va­ra­li­ci.

Za mon­ti­ra­nje ke­de­ra po­želj­no je ko­ri­sti­ti džig udi­ce bez olov­ne »krag­ne«... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 621, od 11.10.2024.-)