Ove zime sam na Dunav izlazio ređe nego ranijih godina, pa je i moje nestrpljenje uoči završetka lovostaja na smuđa bilo veće nego obično. Iako odavno znam da prvi izlazak u sezoni obično ne donese neki pažnje vredan ulov, svaki put se svojski potrudim, jer jedna ili dve ribe u meri sasvim su dovoljne da posle duge pauze napunim baterije i dobijem volju za naredne izlaske.
Ali nije uvek u ribolovu baš sve onako kako želimo, a tako je bilo i u moja prva dva smuđolova nakon zabrane.
Prvog maja nisam imao ni najslabije čvrkanje, premda sam detaljno pretražio nekoliko mesta na kojima sam inače u ovo doba dobro prolazio. Uporno sam bacao dobitne varalice, ali se riba uopšte nije javljala, a u potrazi za njom sam bio ograničen hroničnim problemom sa motorom, zbog kog se već dugo držim ne previše udaljenih pozicija, sa kojih u slučaju kvara mogu da odveslam do kuće.
KADA SE SUTRADAN SVE PONOVILO, već sam se pošteno zabrinuo, ali nisam ni pomišljao na odustajanje, tim pre što je za praznike iz Beograda kući došao moj brat Bojan kako bi se malo odmorio od učenja za ispite koji ga očekuju u junskom roku.
Kao što sam i pretpostavljao, njegov ribolovački elan prešao je i na mene, pa smo se već narednog popodneva zajednički dali u potragu za smuđevima, rešeni da ne predamo sve dok se obojica ne upišemo. Najpre smo bez uspeha pretresli nekoliko tipičnih prolećnih pozicija, a onda smo prešli na vertikalno džigovanje iz čamca nošenog rečnom strujom. Smukijev silikonac Lasta u ulozi mamca za »vertikalisanje« retko omane... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 324-)