Šta raditi kada nam se desetak centimetara iznad dna, u slobodnoj vodi, javlja samo dosadna sitnurija, dok »prave« ribe uzimaju samo mamac spušten tamo odakle udicu skoro sigurno nećemo izvući. Naš saradnik i njegov kolega izabrali su skuplju ali produktivniju varijantu pecanja i nauživali se.
Zbog poslovnih obaveza i zdravstvenih problema (ruke u gipsu), gotovo dva meseca nisam izlazio na vodu, što je kod mene izazvalo takvu želju za pecanjem kakvu ne pamtim. Zato sam se sa drugarom, a odskora i kolegom sa posla, Nemanjom Argakijevom, začas dogovorio da odemo na jezero Joca, kod banatskog sela Belo Blato. Ta velika stajaćica, površine oko 500 hektara, poznata je pre svega po kapitalnim štukama, ali pruža i sjajne mogućnosti za lov babuške, šarana, amura i razne bele ribe.
Na vodu smo stigli nekoliko minuta posle sedam sati i zatekli veliki broj vozila i ribolovaca. Ljubazni čuvar nam je rekao da je preko noći došlo mnogo kolega iz susedne Rumunije, a da ima i dosta naših ribolovaca, tako da su zauzeta i sva uređena mesta za ribolov sa obale i sve platforme. Preostalo nam je da pecamo iz čamca ili da probamo da nađemo neku poziciju sa koje se inače ne lovi, pa smo se posle kraćeg razmišljanja opredelili za ovo drugo rešenje. Brzo smo u trsci pronašli mesto koje je izgledalo savršeno i za bolonjez i za meč tehniku, pa nismo mogli da verujemo da je slobodno, budući da su drugde kolege sedele maltene jedan drugom u krilu. Ali čim smo se raspakovali i zabacili za probu, shvatili smo zašto je tako. Na udaljenosti od 10 pa sve do 40 m od obale, koliko sam po jakom vetru mogao da zabacim vegler, kačili smo ostatke ošišane trske. To nas je veoma razočaralo, no kako nismo imali izbora, rešili smo da ostanemo, pa smo se bacili na spremanje prihrane i sistema... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 374-)