Mirišljava hrana i lagani sistem

Sre­di­nom apri­la sti­glo nam je pra­vo pro­le­će, sun­ča­no i sa dnev­nim tem­pe­ra­tu­ra­ma od pre­ko 20° C, kao stvo­re­no za po­ro­dič­ne iz­le­te u pri­ro­du. Ka­ko su re­ke još bi­le vi­so­ke i mut­ne, opre­de­li­li smo se za Ba­tu­ši­nač­ke ba­re, ko­je su od Ni­ša uda­lje­ne dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra i je­dan su od omi­lje­nih te­re­na ri­bo­lo­va­ca iz ovog de­la Sr­bi­je.

Sti­gli smo tek oko po­dne­va, ka­da je na ba­ra­ma već bi­lo do­sta ri­bo­lo­va­ca, i sme­sti­li se kraj jed­nog ka­me­nja­ra, gde je već pe­ca­lo ne­ko­li­ko de­ča­ka. Ne­da­le­ko od nas, na me­stu na ko­me se ve­li­ka ba­ra spa­ja sa ma­njom, dva bra­ta – Ne­ma­nja i Uroš, ko­ji su na ne­dav­no odr­ža­nom ni­škom Saj­mu lo­va i ri­bo­lo­va ku­pi­li tak­mi­čar­ce od če­ti­ri me­tra, na cr­vi­će su pe­ca­li be­o­vi­ce.

ČIM SAM STAO po­red njih, na udi­cu sam oka­čio gli­stu, jer sam na taj ma­mac ne­ko­li­ko da­na pre to­ga ulo­vio ne­ko­li­ko le­pih »ka­ra­ša« (ba­bu­ški). Dok su mo­je ma­le ko­le­ge sva­ki čas va­di­le ka­u­gle­re, kod me­ne se do­brih 20 mi­nu­ta ni­šta ni­je de­ša­va­lo. Ipak, ostao sam upo­ran i do­če­kao da i kod me­ne ri­ba pro­ra­di, pa sam za krat­ko vre­me uhva­tio ne­ko­li­ko ma­njih ba­bu­ški, ko­je sam po­klo­nio no­vim dru­ga­ri­ma Vi­dev­ši moj ulov, i njih dvo­ji­ca su od­mah pre­šli na gli­stu. Uro­še­vu udi­cu pr­vo je pro­gu­tao »ja­pa­nac« (sun­či­ca), ali je nje­gov sta­ri­ji brat ubr­zo do­bio »ka­ra­ša«, ko­ji im je od­mah ulio no­vu do­zu sa­mo­pu­zda­nja.

Zbog gu­žve i de­či­je gra­je, ri­ba je ubr­zo pre­sta­la da ra­di, pa su ne­ke ko­le­ge ko­je su na ba­ra­ma pe­ca­le od ra­nog ju­tra spa­ko­va­le pri­bor i oti­šle ku­ći. Mo­ji ma­li pri­ja­te­lji su na jed­nom od me­sta ko­ja su ta­ko po­sta­la slo­bod­na uhva­ti­li ne­ko­li­ko le­pih žu­to­o­ki (bo­dor­ki), ali su ubr­zo i oni mo­ra­li da kre­nu, ta­ko da smo na vo­di osta­li sa­mo mo­ja su­pru­ga, ćer­ka Te­o­do­ra i ja.

Dok je Na­ta­ša spre­ma­la ro­štilj, ja sam, ra­ču­na­ju­ći na to da bi­smo sa­da mo­gli da uhva­ti­mo i ne­ku krup­nu­ju ri­bu, uz ćer­ki­nu po­moć za­me­sio mi­ri­šlja­vu pri­ma­mu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 323-)