Ribolovci se uglavnom slažu da je stanje ribljeg fonda na većini ribolovnih terena u Srbiji već dugo veoma loše. Međutim, nadležni državni organi kao da još nemaju nameru da se time ozbiljno pozabave, a većini korisnika je po svoj prilici važnije da ne zasmetaju nekom od onih koji dele vode na gazdovanje nego da unapređuju poverene im prirodne resurse
Otkako ovaj list izlazi, a biće tome za koji mesec punih 14 godina, stanje na našim vodama i način na koji se njima gazduje manje-više su isti. U boljim vremenima je nešto bolje, dok je u težim, naravno, gore, i to tim više što je novca manje. Mnogi od nas skloni su da to pripisuju mentalitetu, lošim navikama koje nije moguće promeniti, petstogodišnjem ropstvu pod Turcima itd. Stvar je, međutim, u nečem sasvim drugom i, da se ne lažemo, ne tako teško rešivom. Naime, i kada je reč o tzv. održivom korišćenju ribljeg fonda, tj. gazdovanju vodama (koje ne uključuje samo uspostavljanje racionalnog režima sportskog i privrednog ribolova, već i vođenje računa o zagađenju životne sredine, eksploataciji šljunka i peska i sl.), kao i u mnogo čemu drugom, sama država se tokom celog ovog perioda nije ponašala i ne ponaša se domaćinski. Umesto da nadležno republičko ministarstvo i pokrajinski sekretarijat budu servisi građana i čuvari poverenih im dobara, njihovi čelnici, stručnjaci i administrativci skoro bez izuzetka nastoje pre svega da ne naljute one koji odlučuju o njihovoj sudbini (tj. plati i položaju). Posledica takvog (ne)činjenja je da se svaka inicijativa kojom ma koja grupa građana, bila ona ribolovačko odnosno ekološko udruženje, strukovna organizacija privrednih ribara ili nešto četvrto, pokuša da promeni katastrofalnu situaciju, odbija od državnih organa kao lopta od betonskog zida, praktično ne ostavivši ni najmanji trag.
U tu sliku uklapa se i veliki deo onih koji gazduju vodama, ponašajući se kao privrednici koji nisu posao dobili u fer utakmici nego na nameštenom tenderu. Mnogi od njih u odnosu prema korisnicima svojih usluga (pre svega prema nama ribolovcima) nastupaju sa pozicije sile, a u odnosu na onog ko im je posao dodelio uglavnom su manji od makovog zrna, tj. bitno im je samo da neko »odozgo« ne oceni da nisu dovoljno kooperativni. Objašnjenje takvog ponašanja, ali ne i opravdanje, leži u još jednom sistemskom problemu – i korisnici i državni službenici koji odlučuju o deljenju voda (trebalo bi, navodno, da bude obavljeno do kraja ove godine) i mi koji na njima pecamo a iole smo upućeni u situaciju, znamo (ili sa veoma jakim razlozima verujemo) da to kako neko poverenom mu vodom gazduje nema skoro nikakve veze sa tim da li će njom (ili još nekom, poželjno na području sa velikim brojem stanovnika, tj. prodatih dozvola) gazdovati ubuduće... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 363-)