Taj potpuno normalan majski radni dan završio se zanimljivim telefonskim pozivom. Draško Klačar, proizvođač varalica za slatkovodni i morski ribolov i pasionirani lovac na krupne grabljivice, bez ikakvog je uvoda pitao: »Uredniče, hoćeš li sledeće nedelje sa Jocom Simonovićem i sa mnom na Minćo? Kaže Dule iz Lugana da je vodostaj trenutno visok, ali da bi mogla narednih dana da se namesti dobra voda za pecanje na Governalu. To je ona brana iznad ušća u Po, gde se sa obale love somove i od preko 100 kila«.
U trenutku sam se setio mnogih priča koje sam godinama slušao o tom kultnom mestu, udaljenom dvadesetak kilometara od severnoitalijanskog grada Mantove, i možda najtežem za slatkovodno varaličarenje ne samo u Italiji već i u Evropi. Tu ribolovac koji peca sa obale, zbog gustog rastinja, nema nikakav manevarski prostor, već ribu (a tu su hvatani i somovi duži od 2,6 m) mora da za što kraće vreme na silu iščupa iz brze vode. Zato se koristi pribor za najteže morsko varaličarenje zabacivanjem – štapovi za lov tune i dži-tija na popere i stikove (čija je realna težina bacanja i preko 300 g), mašinice veličine bar 10.000 po Shimanu, upredene strune nosivosti najmanje 80 lb (oko 36 kg) i predvezi od milimetarskog najlona ili fluorokarbona. Kako ni sve to često nije dovoljno da čovek izađe na kraj sa ribom od stotinak kila, ako ona krene kuda ona hoće, neki pričvrste oko pojasa debeo konopac, čiji drugi kraj vežu za jaku žičanu mrežu koja štiti betoniranu obalu od erozije i onda se tako obezbeđeni od upadanja u vodu nadvlače sa ogromnim ribama, koje je moguće izvaditi samo ako im ne popustimo ni za milimetar. Sve u svemu, ako neki slatkovodni ribolov na našem kontinentu može da se nazove ekstremnim, onda je to lov soma sa obale na Governalu, a mogućnosti da u nečemu takvom učestvujem, makar i kao gledalac, nisam mogao da odolim... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 327-)