Većina ribolovaca koji iole pažljivije prate situaciju na polju pribora i opreme primetila je da na tržištu ima neuporedivo manje proizvoda nego robnih marki, tj. da se mnoge mašinice, štapovi, torbe, šatori, varalice itd. prodaju pod više naziva, ponekad sa minornim izmenama, a često i bez njih. Šta se tu dešava i kako je do toga došlo?
Već više puta smo u tekstovima o priboru za ribolov spominjali pojmove kao što su »proizvođač«, »robna marka«, »OEM« itd. U neka ranija vremena, proizvođači su zaista i bili proizvođači u bukvalnom smislu te reči. D.A.M, Shakespeare, Mitchell, Ryobi i ostali su imali sopstvene pogone, razvojne centre i fabrike u kojima su pravili ribolovni pribor. Međutim, nagla promena globalnih ekonomskih i političkih prilika dovela je praktično sve tadašnje proizvođače u veoma nezavidnu situaciju. Usled generalnog izmeštanja proizvodnje u zemlje sa jeftinom radnom snagom, kvalitetan i pouzdan pribor izrađivan u razvijenom svetu je postajao sve skuplji zbog enormnog porasta troškova njegove – kad je o količinama reč – sve skromnije proizvodnje. U tako promenjenim uslovima poslovanja, različiti proizvođači morali su da se prilagođavaju novim kretanjima. Nažalost, većina onih pravih i poznatih bivala je naposletku prinuđena da obustavi proizvodnju, ode u stečaj ili postane vlasništvo narastajućih globalnih korporacija, koje su često budzašto kupovale poznata imena i vešto koristila njihov ugled za sticanje profita.
Kako je vreme prolazilo, došli smo u situaciju da su od pravih proizvođača, u najvećem broju slučajeva, ostala samo imena, dok oni sami ne prave pribor samostalno, već u okviru globalnih kompanija, koje odavno ne posluju na način na koji se nekada radilo.
Danas u svetu ribolovnog pribora vlada, mogli bismo otvoreno reći, priličan haos kada su u pitanju pojmovi kao što su »proizvođač«, »brend«, »robna marka« itd. Obično je skoro nemoguće raspetljati šta odnosno ko stoji iza nekog naziva, zato što se najčešće dešava da jedna fabrika pravi pribor za drugu kompaniju koja ga prodaje stavljajući na njega ime neke treće. Iako sam potpuno svestan da tekstovi ovoga tipa nikada ne mogu do kraja odmotati klupko i da će uvek puno detalja ostati nerazjašnjeno, mislim da je bitno kolegama ribolovcima makar u osnovnim crtama objasniti kako trenutno stvari funkcionišu u sferi proizvodnje pribora za ribolov.
TERMIN »OEM« JE DANAS sve češće u upotrebi, ali ne znaju svi šta on tačno znači. Dakle, »OEM« (što je skraćenica od engleskog »Original Equipment Manufacturer«) jeste, da to najprostije kažemo, »pravi« proizvođač određenog dela pribora. OEM proizvođači uglavnom su krajnjim kupcima totalno nepoznati! Nepoznati, zato što su u 99 posto slučajeva njihovi pogoni na Dalekom istoku, prvenstveno u Kini. Siguran sam da vam imena poput Ningbo Haibo Machinery Co, Cixi Haiwei Tackle Co, Cixi Yule Fishing Tackle Co, Foshan Nanhai Zhongyu Co i slična ne znače ništa, budući da za te fabrike nikada niste ni čuli. Istovremeno, u njihovim doslovce ogromnim pogonima proizvode se hiljade mašinica dnevno! Na čekrku napravljenom u ma kom od tih pogona nema nikakvih natpisa niti na njemu možemo naći ime proizvođača. Tada na scenu stupaju firme koje naručuju određene količine takvih mašinica i obeležavaju ih svojim »znakom«, a to može biti ili naziv kompanije ili ime »robne marke« u njenom vlasništvu. Treba reći da po ovom principu danas funkcioniše praktično 90 procenata firmi koje se na bilo koji način bave priborom za ribolov... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 391/392-)