Tog majskog popodneva sam sa svakodnevnim obavezama završio nešto ranije nego inače, pa sam se uputio ka mom omiljenom kanalu Galovica. Pri prvom pogledu na vodu proželo me je dobro poznato uzbuđenje, koje svaki istinski ljubitelj prirode i sportski ribolovac uvek oseti pri susretu sa vodom punom izazova i iznenađenja.
Nivo kanala je bio povišen, što je uobičajeno za ovaj period, a vodena vegetacija je već poprilično nabujala, zahvaljujući visokim temperaturama. Kako nisam imao čime da očistim mesto, preostalo mi je pecanje na plovak, u rupama u travi, koje po pravilu donosi mnogo uzbuđenja, ali i nerealizovanih udaraca.
MESTO OVOG PUTA nisam prihranjivao nekom kupovnom hranom, što skoro uvek radim, već starim hlebom. Njega sam najpre dobro natopio vodom, a pred samo pravljenje kugle i bacanje sam ga blago pritiskao, da se voda samo delimično ocedi. Tako sam dobijao kugle, koje su se raspadale pri udaru o površinu vode, pri čemu sitne česticer prave »maglu« u površinskom sloju, dok krupnije mrvice padaju na dno, čime se obezbeđuje skretanje pažnje ribe u svim slojevima.
Na pet metara dugi teleskop bez vođica sam montirao sistem sa najlonom promera 0,16 mm, plovčićem nosivosti 0,75 g i udicom broj 14, koju sam namamčio ružom prečnika oko 15 mm, napravljenom od svežeg hleba... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 324-)