Smuđ spada u plemenite ribe, ali njegov lov na voblere, pogotovo u ovom periodu, nije ni lagan ni komotan. Odvija se uglavnom po mraku, dakle po hladnoći, često na teško pristupačnim mestima, na kojima je ribolovac prinuđen da se minimalno kreće i da što manje koristi svetlo kako ne bi odao svoj položaj, a i vađenje zakačene ribe, koja može da se javi posle nekoliko dana bez udarca, neretko je skopčano sa brojnim problemima. Sve to predstavlja poseban izazov za prave majstore.
Za mene nema lepšeg trofeja od krupnog smuđa, niti ima grđeg (tj. težeg) pecanja od pecanja smuđa noću na voblere, a evo i zašto. U tom ribolovu nema ništa od onoga: »Došli smo na reku, dan je bio divan, sve je okolo bilo zeleno (ili jesenje šareno)... ptičice su cvrkutale, mi smo se šetkali (ili vozikali čamcem), zabacivali, pričali, družili i smejali, pa ako i ribu nismo ulovili, nije strašno, baterije su svakako napunjene posle jednog takvog dana u prirodi!«.
Ko želi da uhvati krupnog smuđa na vobler mora da zaboravi na sve gore napisano. Jer na vodu se dolazi pred mrak. Nema vremena za razgledanje unaokolo i divljenje pejzažima i lepoti reke... Ne! Mora se pročitati voda, pa što bi moj drugar Bogi rekao – »uhvatiti ruka« za zabacivanje voblera po mraku, videti gde su podvodne prepreke, gde grane iznad i oko nas, kojom bi linijom optimalno bilo provlačiti varalicu, pa odabrati favorite za date uslove... Jer kada padne noć, onda je kasno. Ko se ne pripremi na vreme, zabacivaće u prazno ili će kačiti grane, kamenje, hitac će mu biti predugačak ili kratak, paliće lampu da »vidi gde baca« i praviti slične greške, zbog kojih će pre svega poplašiti prvo kedere ispred sebe, a onda i smuđa, ako se taj grabljivac uopšte i približi našoj poziciji, jer kad kedera nema, neće doći ni on.
Dakle, kada se peca smuđ, nema potrebe da se besomučno zabacuje i pri tom zapinje iz sve snage. Fijukanje štapom i često praskanje varalica po površini samo će poplašiti ribu – mnogo je efikasnije biti tih i precizan. Kao što se smuđ pod okriljem mraka prikrada svojoj lovini, tako i mi pravimo sačekušu njemu, tiho, u mraku, bez paljenja lampe, bez glasne priče, bez lupkanja i mnogo šetanja po obali. Mi čekamo njega otprilike onako kao što lovac na čeki vreba svoj plen.
Ovakvo pecanje zahteva izuzetnu samodisciplinu, jer je krupna riba, koja nam je cilj, veoma oprezna u plitkoj vodi u kojoj noću lovimo smuđa na plitkoroneće voblere.
Naš narod kaže da se na muci poznaju junaci. Primenjeno u ovom slučaju, to znači da nije problem pecati smuđa kada se redovno javlja u sumrak i u prvi mrak, jer za pola sata do sat – eto nama ulova. Ali šta raditi kada se smuđ ne javi tada? Mnogi kažu: »Pa ništa, nije tu, nema ga...«. Onda dođu sutra ponovo u isto vreme i vide da ga opet nema. Odu nekog drugog dana na drugu poziciju, ponovo bezuspešno mlate preko dana, te tako sačekaju sumrak i mrak, pa zaključe da ga nema nigde! A da li je stvarno tako? Da li se mogu izvoditi zaključci na osnovu dva-tri vikend pecanja, i to uvek u isto doba dana tj. večeri? Naravno da ne...(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 414-)