Većina onih koji nikad nisu bili na nekom ribnjačkom jezeru smatra da za pecanje na takvim vodama nisu potrebni nikakvo znanje ni veština, te da sama kupovina dnevne dozvole i odvajanje nekoliko sati garantuju ulov od bar nekoliko desetina kila ribe. Uopšte, međutim, nije tako – i najbolji ribolovci često moraju pošteno da se pripreme i narade ne bi li napunili čuvarku
Čak i kada pecamo na komercijalnom reviru može nam se desiti da budemo na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. A bez obzira na bogatstvo ribljeg fonda i »kabinetske« uslove, priroda diktira pravila, te je sasvim normalno da riba bude slabo aktivna ili čak potpuno neaktivna u nekom periodu, pa i onda kada mi dođemo na pecanje. S druge strane, upornost je veoma bitna osobina svakog uspešnog ribolovca, ali će i najveća istrajnost, ako ne znamo šta radimo, tj. zašto pecamo na određeni način, samo slučajno doneti uspeh. Ovim prilogom ćemo pokušati da ukažemo na ono šta je potrebno uraditi kada se desi da na ribom prebogatoj vodi ne možemo ništa da upecamo.
1+1. Potpisnici ovog teksta, obojica takmičari i državni reprezentativci, zagovornici su ribolova jednim štapom, i to iz praktičnih razloga. Tako smo, naime, mnogo bolje koncentrisani, operativniji i efikasniji, a u slučaju kačenja krupnije ribe, ne moramo razmišljati o neprijatnoj mogućnosti da se ona umrsi u strune ostalih štapova ili da ćemo je izgubiti u preprekama u koje je ušla jer nismo smeli da je vučemo tamo gde su nam drugi sistemi.
Međutim, od ovog pravila čak i takmičari odustaju tokom treninga i neobaveznog pecanja u slučaju kada na jedan štap nema ulova ili kad su oni zanemarljivi. Tada mu pridodaju drugi, koji nazivaju »šetač« (ili »tragač«). Dok se prvi koristi u osnovnoj hranjenoj zoni, drugim se »traži« riba tako što se sistem plasira na razna izgledna mesta. A to su sve one zone koje bi mogle dati ribu – pre svega »ćoškovi«, pozicije sa preprekama, ivice vodene i obalne vegetacije... Ako sa položaja na kom se nalazimo možemo pokriti više takvih mesta, onda treba da po nekoliko puta zabacimo na svako od njih. Koliki treba da budu vremenski razmaci između zabačaja i koliko se kom mestu treba posvetiti, morate proceniti sami. Vrlo je bitno da na tim »sekundarnim pozicijama«, na kojima tražimo lovinu, ne forsiramo prihranjivanje (ni startno tj. »teško« hranjenje nije potrebno), kako ne bismo ionako slabo aktivnu ribu »razvukli« po celom reviru.
TAKTIČKA PRIMAMA. Odabir tipa hrane za »slobodni« fider ribolov na komercijalnim revirima je praktično neograničen. Mogu se koristiti klasične brašnaste (praškaste) smese, suvi i nakvašeni peleti, kao i različiti spod-miksovi (tj. razne mešavine kuvanog zrnevlja). Mi se takmičari, zbog ograničenja koja važe na zvaničnim nadmetanjima u našem sportu, te zato da bismo unapređivali formu i umeće, retko služimo praćkama, »kobrama«, »lopatama« i drugim pomagalima kojima se primama inače može plasirati, i držimo se isključivo kaveznih hranilica odgovarajućih veličina za konkretnu situaciju... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 404-)