Pitanje izbora udice kojom ćemo naoružati svoje varalice jedno je od onih oko kojih se ribolovci teško mogu složiti. Naime, kao i u mnogo čemu drugom, ni u ovome najčešće ne postoji samo jedno rešenje koje se pokazalo dobrim, a skoro svako ima bar neku lošu stranu. Naš ekspert za varaličarenje otkriva koja on rešenja smatra najboljim za različite vrste veštačkih mamaca
Mnogi od nas sreli su se bar nekada sa kolegom koji nakon što upecana riba uspe da ispravi ili odbaci udicu i pobegne, kaže: »Treba i ribi dati šansu«. Iskreno, nisam siguran da bilo ko od nas koji pecamo zaista unapred bira pribor tako da ribi pruži šansu za beg, i to zbog nekakvog fer pristupa. Nekada je gubitak ulova posledica toga što je riba loše uzela mamac, ali se često radi o greškama pri izboru pribora, bilo zbog neznanja ili neiskustva, ili o pravljenju kompromisa koji nemaju veze sa sportskim pristupom – slabe udice, naime, neki ribolovci stavljaju samo zato da bi smanjili broj kidanja pri zapinjanju za prepreke, zapravo se unapred mireći sa mogućim gubitkom krupnije ribe. A ako iskreno želimo da ribi damo priliku da preživi, onda treba da lovimo takvim priborom sa kojim ćemo imati najveće šanse da je zakačimo bez preteranog povređivanja i da je izvadimo što sigurnije i brže (zamaranje, tj. borba, za nju je veliki fizički napor, koji može biti i fatalan ako previše potraje), te da je nakon oslobađanja od udice (i eventualnog fotografisanja) pažljivo i sa što manje povreda vratimo u vodu. Spas do kog dođe nakon dugog natezanja, tokom kog doživljava veliki stres i gubi mnogo snage, posebno ako je praćen velikim povredama od udice, a još više ako riba ode sa njom ili varalicom u ustima, može zapravo biti samo uvod u ugibanje u mukama.
Zbog svega toga, ja sam pristalica korišćenja pribora primerenog vrsti i veličini ribe koja se lovi i konkretnim uslovima. A u varaličarenju, kao i u svakom drugom vidu tzv. sportskog (rekreativnog) ribolova, najvažniji deo opreme je udica. Model, veličina, oštrina i jačina, kao i način montaže, presudni su za efikasnost uboda i njegovu pouzdanost. Ribolovac najmanje može uticati na to koliko će riba agresivno uzeti mamac i gde će biti mesto uboda, ali ako zna na koji način ona napada mamac, upotrebom određenog tipa varalice naoružane udicom (ili udicama) odgovarajućeg oblika i veličine, može sa velikom verovatnoćom računati na njeno duboko ubadanje. A već dobro prodiranje udice je neretko dovoljno da se predupredi njeno otvaranje ili spadanje ribe. Naravno, treba imati u vidu da unutar čeljusti grabljivice postoje dobra i loša mesta za ubod. Svi delovi žilavog tkiva su dobra mesta, a koštani i opnasti delovi su loši. Kako, dakle, dobrim izborom i montažom udice obezbediti siguran i »nosiv« ubod, sprečiti spadanja, a ne naneti ribi nepotrebne ozlede?
KOD DŽIG VARALICA, koje se uglavnom koriste za ribolov pri dnu, stvar je najjasnija. Džig udica je jednostavnom montažom postavljena ubodnim delom nagore i veća je od udica kojima se opremaju ostali modeli varalica. Riba je napada najčešće odozdo ili iz iste ravni, a najređe odozgo, tako da je verovatnoća ubadanja visoka, a udica se najčešće zabija u nepce, što obezbeđuje dobro držanje (»nosiv ubod«) uz najmanje povrede. Neke kolege malo »otvaraju« džig udice, povećavajući time ubodni ugao, što sa jedne strane povećava verovatnoću kačenja, ali sa druge smanjuje dubinu uboda i povećava opterećenje udice prilikom zabadanja u tvrde delove čeljusti (pa time i šanse da se udica otvori). Ako koristimo udicu aberdin tipa (od savitljive žice) za broj veću od realno potrebne, sa dugom i kvalitetnom oštricom, otkovanu na savijenom delu, ovakva intervencija doprinosi uspešnosti, ali nije preporučljiva kod kvalitetnijih termički obrađenih udica... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 407-)