Odavno je poznato da šaran i drugi ciprinidi vole hranu raznih mirisa i ukusa, od kojih su neki i nama prosto neodoljivi, dok drugi, najblaže rečeno, izazivaju mučninu i druge probavne smetnje. Aleva paprika, ali pretežno slatka ili blago ljuta, poodavno se koristi za aromatizovanje valjaka, a po mirisu i ukusu vrlo joj je sličan i u krugovima savremenih šarandžija popularni robin red. Ali nedavni smeli eksperiment našeg saradnika i njegovih prijatelja pokazao je da šaran uopšte nije gadljiv ni na najljuću moguću hranu.
Negde polovinom marta, u špajzu sam našao zaturena dva kilograma tucane paprike, koju sam prošlog leta u Nemačku doneo od kuće, iz Velike Kopašnice. Na moju veliku žalost, paprika nije bila dobro uskladištena, pa je po njoj počela da se hvata plesan i nije više bila za ljudsku upotrebu. Kako mi je bilo žao da je tek tako bacim, a budući da je inače vrlo sličnog mirisa i strukture kao robin red (koji je već godinama odlična aroma za šarana), samo je mnogo ljuća, palo mi je na pamet da ovu leskovačku papriku iskoristim za pravljenje bojlija na koje ćemo moji prijatelji i ja pecati početkom proleća.
To je, inače, sasvim logičan izbor, nezavisno od ovog nesrećnog slučaja, jer smo i ranijih godina redovno u hladnoj vodi odlično lovili na mešavinu aroma belog luka i robin reda, najčešće u kombinaciji sa nekom začinskom smesom. Ovog puta smo uzeli standardni 50-50 miks, koji smo samo malo pojačali, dodajući na kilogram suve smese oko 100 g ribljeg brašna (inače se može dodavati do 30 odsto), a onda smo tu masu aromatizovali sa podosta paprike, ubacivši tri pune supene kašike. Kako smo prošle godine u nekoliko navrata odlično pecali na bojlije napravljene ne sa kokošijim jajima već sa prepeličijim (moje proizvodnje), rešili smo da taj sastojak ne menjamo (ta jaja su sitnija, ali imaju drugačiji miris i odlična vezivna svojstva). U njih smo pomoću prese iscedili 2-3 čena belog luka (takođe iz moje bašte), da dodatno zamirišemo smesu, ubacili jednu supenu kašiku soli (koja je istovremeno prirodni pojačivač ukusa i konzervans), sve dobro promešali i napravili tonuće bojlije prečnika 20 mm.
NAKON KUVANJA smo na uobičajeni način probali bojlije – malo smo ih zagrizli, da vidimo kakvog su ukusa. Bili su toliko ljuti da nam je jezik svima utrnuo, kao od najljućih feferona... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 373-)