Početak leta je pravo vreme za jedan od najatraktivnijih načina pecanja klena na našim tekućicama, na plovak i razno sezonsko voće, a pogotovo na svežu višnju. To je jednostavan ribolov, ali traži od ribolovca malo truda, dosta preciznosti, smirenosti, a ponekad i strpljenja, da bi se došlo do vrednog ulova
Prvi meseci ove godine doneli su mi dosta uspeha u ribolovu. U januaru sam dobijao krupne klenove na francuski hleb, sredinom marta je bilo i lepih somova na kišne gliste na Južnoj Moravi, a početkom maja sam hvatao velike babuške na bari. Budući da sam početkom aprila, pri pecanju potočne mrene na šumske crve, imao dosta klenova, koji su u svakom drugom izlasku bili brojniji od mrenica, bio sam siguran da će klen biti još aktivniji u punoj sezoni, tj. u vreme posle lovostaja na ovu ribu, a naročito u periodu u kom se najbolje hvata na dudinju, višnju i šljivu.
I ZAISTA, PRVI DANI posle zabrane doneli su dobar lov na male kedere (gavčice) – klen je bio vrlo agresivan i gutao je mamac duboko, tako da skoro da i nije bilo promašaja i nerealizovanih uzimanja. Ali već prvih dana juna počele su prilično česte i obilne kiše, od kojih su se Južna Morava, Vlasina, Veternica i Jablanica zamutile, ostavši takve u manjoj ili većoj meri i narednih petnaestak dana (pri čemu Moravu dodatno mute i građevinske mašine, angažovane na radovima na izgradnji auto-puta). Dudinja je gotovo prošla a da ja zbog nepovoljnih voda nisam ni probao da pecam na nju. Istina, i posao me je bio pritisnuo, pa nisam imao kad ni da žalim što bez mene prolazi taj deo sezone koji naročito volim, ali sam se tešio da zapravo ne propuštam bog zna šta. Ipak, kada mi se 17. juna, posle dužeg vremena, konačno ukazala prilika da izađem na vodu, nisam se ni trenutka premišljao, već sam spakovao višnje, bolonjez od šest metara, sa malom mašinicom (veličine 1.000 po Shimanu) na kojoj je osnovni najlon Mistral Champion, debljine 0,16 mm, te nešto najneophodnijeg sitnog pribora, i zaputio se na Jablanicu kod mesta Gornje Stopanje. Taj deo reke je prilično nepristupačan, jer se do njega može doći samo nakon probijanja kroz neverovatno gusto šipražje i kupinjak.
Pregazio sam reku nekoliko puta, idući uzvodno, ka delu gde je Jablanica uska i sa obe strane prepuna panjeva i potopljenog granja. Kada sam stigao do prvog izglednog mesta, razvukao sam štap i zabacio sistem koji ne može biti jednostavniji, a čine ga mali klenaroški plovak sa tupim vrhom, nosivosti do 1 g, dramlijica od pola grama, mala virbla i predvez debljine 0,14 mm sa klasičnom udicom »kristalkom« veličine 4 (sa srednje širokim lukom i vrhom povijenim u stranu), koju provučem kroz višnju tako da luk iz nje izađe, zatim okrenem i ponovo zabodem u voćku ne bih li sakrio vrh (pri čemu pazim da se ovaj ne zabode u košticu, jer u tom slučaju ni najjača kontra neće pomoći da se ubode riba).
VEĆ U PRVOJ VOŽNJI plovka imao sam klena od skoro 500 g. Voda nije bila sjajna za ovo doba godine, no kad sam bolje razmislio, shvatio sam da mi okolnosti zapravo idu na ruku. Jeste bila nešto hladnija nego što je uobičajeno u ovom periodu, što možda nije najbolje za apetiti ribe, ali je bila i mutnija nego što je normalno, pa je klen skoro sigurno bio manje oprezan i uplašen, a uz to nije bio ni uznemiren kao što bi bio da su »rukaši« (oni koji ga love rukama) i »bombaši« krenuli sa svojim krivolovačkim aktivnostima. Kad se sve to ima u vidu, za nas koji regularno pecamo ovakvo stanje nije ni loše i valjalo bi da potraje.
Nastavio sam polako obalom, uz reku, i uhvatio još sedam-osam manjih klenova, težine do 300 g, od kojih sam većinu vratio, sve vreme se nadajući nekom velikom, jer mi je sve govorilo da bi ovog puta trebalo da bude lakše prevariti ga nego inače. Put kojim sam prolazio morao sam bukvalno da probijam, a i po tome što uz vodu nije bilo zabodenih drvenih raklji za štapove bio sam siguran da tu niko ili skoro niko dugo nije pecao, što je dodatno podgrevalo moje nade u uspeh... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 431-)