Lako i ultralako varaličarenje iz godine u godinu ima sve više pobornika širom svetas, pa i kod nas. A jedna od glavnih riba koje se i širom Evrope i u Srbiji ciljano love malim veštačkim mamcima i osetljivim priborom je bandar, čije pecanje povremeno otežava, ali i čini izazovnijim grabljivica koja sa njim deli životni prostor u većini stajaćica
Kad sam video da na ekranu mog mobilnog telefona piše »Komšija Gruja«, pretpostavio sam da slede zanimljive vesti o pecanju na jednoj od šljunkara kod Bele Crkve. Na tu vodu sam, par dana nakon uspešnog ribolova (o kom sam pisao u prošlom broju), uputio prijatelja koji je godinama bio skoro isključivi bucovdžija, a u poslednje vreme sve češće ciljano juri bandara i bar desetak izlazaka u sezoni odvoji za odlaske na belocrkvanska jezera i Gajački kanal, baš zbog malih prugastih snagatora.
– E DA ZNAŠ DA JE VELIKA ŠTETA što nisi išao sa nama – u dahu je rekao i odmah nastavio: – Čika Milivoje i ja smo naleteli na jednog divnog dečka iz Bele Crkve, Marka, koji poznaje našeg kolegu i tvog rođaka Nenada Janićijevića. Odveo nas je na odlično mesto – pristupačno, prostrano, sa plićakom uz obalu i odsekom na nekoliko metara od nje. Ja sam u prva dva zabačaja na šedove uhvatio dva baš lepa bandara, pa smo rešili da brojimo i za manje od tri sata uhvatili smo tačno 57 komada, većinom od 150 do 350 grama, ali smo imali i nekoliko od oko pola kila! Ja ću ići u nedelju ponovo, pa ako ti i Nenad nemate neke druge planove, možemo da se nađemo tamo.
Kako se taj predlog u potpunosti poklapao sa mojim i Janićijevićevim načelnim dogovorom, ali i sa idejom da sa Srđanom Savulovom i njegovim sinom Aleksom snimimo jedan video prilog o ultralakom varaličarenju za novu ribolovačku TV emisiju Kontra (koja se intenzivno priprema), komšija Gruja nije uopšte morao da me ubeđuje. U nedelju ujutru, uprkos tome što je u većem delu Srbije duvala veoma jaka košava, koja je uvek najjača u Banatu, zaputili smo se ka jednoj od predivnih belocrkvanskih šljunkara, gde su nas komšija Gruja i Marko Bradvarević, mladi i svestrani ribolovac iz tog banatskog gradića več čekali.
Naša strepnja da od vetra neće uopšte moći da se peca pokazala se kao neosnovana, budući da je mesto koje je nekoliko dana ranije bilo poprište nezaboravnog ribolova, u skoro potpunoj zavetrini baš kada duva košava, tako da je površina bila jedva namreškana, a uslovi za lov bandara praktično idealni. Dok smo Nenad i ja napravili po nekoliko uvodnih snimaka, Srđan, Marko i Gruja izvadili su po dva-tri bandara, većinom ne posebno krupna, ali ni sitna, tako da se činilo da predstoji još jedno vrhunsko pecanje. Ali, nakon oko pola sata udarci su počeli da se proređuju i na nas pet, koji smo vrlo prilježno bacali, javljala se tek poneka riba na svakih 15-20 minuta, i to na različitim mestima, tako da je bilo očigledno da nigde u našem dometu više nema jata grgeča.
– TO JE ZA OVO DOBA GODINE normalna podnevna pauza, proradiće oko dva ponovo kao ludi – komentarisao sam, prilično siguran da smo jednostavno zakasnili i stigli na kraj prepodnevnog cuga, te da samo treba da sačekamo popodnevni, koji će potrajati do večeri, a većina se složila sa mnom. To što je Srđan uz gustu priobalnu travu uhvatio jednu štukicu od oko 400 grama nije nikome posebno bolo oči, pa nismo prestanak rada bandara povezali sa prisustvom njegovog direktnog konkurenta u ishrani na istom mestu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 441-)