I ove zime, kao i mnogih prethodnih, ribolovci iz raznih delova Srbije periodično su hrlili u Golubac čim bi se pročulo da je babuška počela intenzivnije da se javlja u jednoj od dveju marina ili u njihovoj blizini. Ali bilo je i onih koji nisu bili toliko strpljivi, već su na kultne terene odlazili onda kada bi ugrabili malo slobodnog vremena
Krajem jeseni, do mene su počele da stižu prve informacije o ulovima babuške na Dunavu kod Golupca, ali je većina tih vesti bila krajnje neodređena: »Bio je drugar prekjuče i imao desetak kila, ali je juče za čitav dan upecao svega nekoliko komada«, »Mi smo bili prošlog vikenda i slabo smo prošli, ali čujem da ovih dana baš dobro radi«, i sve tome slično. Posle nekoliko takvih poruka, poslao sam SMS mom dobrom drugu Aleksandru Petroviću iz Petrovca, čije me »dojave« sa golubačkog dela Dunava nikada nisu izneverile, ali ovoga puta čak je i on bio neinformisan.
– Sale, ja ću u petak izvaditi dozvolu i otići ću odmah u subotu, na Badnji dan. Tek tada ću znati nešto više – iskreno mi je odgovorio.
– Šta je, tu je. Idemo u subotu na neviđeno, rekao sam sinu i odmah počeo da pripremam pribor: tri fidera za babuške, dva bolonjeza (ako riba ne grize na otvorenom Dunavu već samo u marini), dva varaličarca za svaki slučaj...
– Ma, idemo samo na babušku. Hajde da ne nosimo varaličarce – iznenadio me je Aleksa.
– Važi, ali nemoj posle da se kaješ.
– Neću. Radiće babuška, pa nam varaličarenje neće ni pasti na pamet.
PRE NEGO ŠTO SE IZ PRAVCA Požarevca stigne do samog Golupca, pred očima putnika pukne pogled na široki Dunav, koji ovde više podseća na neki morski zaliv nego na reku. Koliko smo iz daljine mogli da vidimo, voda je bila tek blago ustalasana, zbog čega nam je pao kamen sa srca. Naime, usled specifičnog geografskog položaja, vetar ovde često duva i kada je u čitavom Braničevu mirno, a jak gornjak i košava neretko u potpunosti onemoguće svaki vid ribolova.
Smestili smo se stotinak metara uzvodno od čuvene marine, na poziciji na kojoj sam jednog lepog decembarskog dana 2012. godine sa Sašom Jakovljevićem, suvlasnikom požarevačke radnje Kod dva soma, za samo četiri i po sata upecao 29 kg krupnih dunavskih »babura«.
– To je ono mesto na kome smo Sale i ja »otrsili« babuške – rekao sam sinu dok smo natovareni stolicama, držačima, štapovima, kantama i ostalom opremom jedva hodajući prilazili obali.
Pošto smo se brže-bolje namontirali, nestrpljivo sam zabacio i spremio se za prve udarce. Prošlo je pola sata i ništa se nije dešavalo, ako ne računam to što je Aleksa svako malo bacao pogled ka marini i kolegama koje su sedele na kamenom zidu što zimovnik za čamce odvaja od otvorenog Dunava.
– Hajde, idi malo da izvidiš situaciju – rekao sam mu.
– Potrudiću se da vidim kako i na šta pecaju i koliko riba imaju. I biću vrlo diskretan – namignuo mi je odlazeći niz kej... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 446-)