Varanje izbirljivog plemstva

Naj­to­pli­ji deo go­di­ne ni­je pe­riod u kom se mo­že ra­ču­na­ti sa si­gur­no­šću na ulov krup­nog smu­đa. Ipak, naj­ve­ći za­lju­blje­ni­ci u va­ra­li­ča­re­nje te gra­blji­vi­ce ni sa­da ne od­u­sta­ju i ima­ju raz­ra­đe­nu stra­te­gi­ju ko­ja mo­že na pra­vom me­stu do­ne­ti to­li­ko že­lje­ni od­seč­ni uda­rac

Go­di­na­ma sa ne­str­plje­njem če­kam da pro­đe lo­vo­staj na smu­đa, ka­ko bih još od pr­vih da­na ma­ja kre­nuo u po­tra­gu za njim na me­sti­ma gde sam ga ra­ni­jih go­di­na oba­ve­zno lo­vio. Na­ža­lost sva­ke se­zo­ne sam sve ma­nje us­pe­šan, upr­kos za­vid­nom va­ra­li­čar­skom sta­žu. Ni­sam si­gu­ran da li je raz­log to­me ma­nji broj iz­la­za­ka ne­go ra­ni­je, iza­zvan hro­nič­nim ne­do­stat­kom vre­me­na, zbog ra­znih oba­ve­za, ili to što mo­je omi­lje­ne ri­be ima sve ma­nje, zbog vi­še­de­ce­nij­skog pre­ko­mer­nog iz­lo­va svim sred­stvi­ma. Ali, znam sa­svim po­u­zda­no da to ne­će ubi­ti moj op­ti­mi­zam i da ću osta­ti ve­ran ovoj gra­blji­vi­ci i na­či­nu na ko­ji je lo­vim go­di­na­ma, a to je is­klju­či­vo va­ra­li­ca­ma, sport­ski i sa po­što­va­njem.

PE­CAM IZ ČAM­CA, na Du­na­vu, a ka­ko te­ren na kom naj­če­šće lo­vim ne zah­te­va te­žak i ro­bu­stan ri­bo­lo­vač­ki pri­bor, i za džig gla­ve, ko­je su u mom slu­ča­ju te­ške do naj­vi­še 30 g, i za vo­ble­re du­ge do 12 cm ko­ri­stim isti va­ra­li­čar­ski štap – ši­ro­ko pri­men­lji­vi CD Ex­tra Sen­se Na­no, du­ži­ne 2,6 m i de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja 10–44 g, na kom je ma­ši­ni­ca Spro Red Arc 10400, a na nje­nom ka­le­mu je upre­de­na stru­na de­blji­ne 0,16 mm. Taj štap je ose­tljiv, do­volj­no brz za dži­go­va­nje, ali isto­vre­me­no ni­je pre­krut, što bi ote­ža­va­lo rad sa vo­ble­ri­ma, pa za­i­sta ne­mam po­tre­bu da no­sim dva va­ra­li­čar­ca, što mno­ge ko­le­ge ra­de. Ma­ši­ni­ca je već ne­ko­li­ko se­zo­na u upo­tre­bi i još uvek me od­lič­no slu­ži, a je­di­no sam na njoj za­me­nio »kon­tra-za­vr­tanj«, ko­ji dr­ži ru­či­cu.

U za­vi­sno­sti od pro­to­ka i vo­do­sta­ja bi­ram me­sta za ko­ja znam da bi mo­gla da da­ju »zu­bo­nju«, a sa­da kad se vo­da već ugre­ja­la pre­ko 20º C i do­sta opa­la to su me­sta sa br­žim to­kom, na ko­ji­ma ima na­su­tog ka­me­nja ili onog ko­je pre­kri­va dno jer stru­ja ne do­zvo­lja­va ta­lo­že­nje mu­lja. Iz­be­ga­vam gu­žvu i me­sta ko­ja su svi­ma zna­na, a sva­koj iz­gled­noj po­zi­ci­ji pri­la­zim vr­lo opre­zno, tj. što ti­še i bez lu­pa­nja u čam­cu, jer je smuđ pla­šljiv, a vo­da je od­li­čan pre­no­snik zvu­ka, pa uga­sim mo­tor da­lje od me­sta i pri­đem ve­sla­ju­ći ili pu­šta­ju­ći da me tok do­ne­se gde mi od­go­va­ra.

Sa do­la­skom le­ta i vr­lo to­plog vre­me­na, smuđ je već pre­šao na let­nji re­žim is­hra­ne, što zna­či da je pre­ko da­na sla­bi­je ak­ti­van i to po pra­vi­lu na du­bljim po­zi­ci­ja­ma, dok uju­tru i u su­mrak pri­la­zi me­sti­ma na ko­ji­ma lo­vi, ne­ret­ko u krat­kim cu­go­vi­ma, ko­ji su naj­i­zve­sni­ji u su­mrak i svi­ta­nje, a na ko­ji­ma du­bi­na mo­že bi­ti ma­la, dok ja­ča stru­ja obo­ga­ću­je vo­du ki­se­o­ni­kom, isto­vre­me­no sa­bi­ja­ju­ći sit­nu ri­bu na ma­nji pro­stor i ote­ža­va­ju­ći joj kre­ta­nje, što po­go­du­je gra­bljiv­cu ko­ji se njom hra­ni i na­sto­ji da se sme­sti na ne­ku tač­ku na ko­joj će mi­ni­mal­no tro­ši­ti ener­gi­ju, a mo­ći da br­zo na­pad­ne i zgra­bi plen ko­ji mu se na­đe is­pred no­sa.

U OVOM PE­RI­O­DU, od va­ra­li­ca, moj pr­vi iz­bor su še­do­vi du­ge de­se­tak cen­ti­me­ta­ra, a re­đe ko­ji cen­ti­me­tar du­ži... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 456-)